Adakemik Davidov: Ustaštvo ponovo diže glavu

Pitaju me zašto sam mojoj poslednjoj knjizi „Totalni genocid“ dao baš takav naziv. Kažu - zar nije bilo dovoljno reći samo „genocid“. Nije dovoljno, jer onaj ko ima malo predznanja zna da je uništavanje kulturnog blaga kakvo se dogodilo Srbima u Hrvatskoj zapravo totalno uništavanje njihovog bića. Kada se uništi kulturno blago jednog naroda, njegovo istorijsko poreklo, njegovo istorijsko biće, onda je nad tim narodom izvršen totalni genocid.

Akademik Dinko Davidov, autor ove knjige, kaže za „Novosti“ da ni u jednoj oblasti porobljene Evrope u Drugom svetskom ratu nije uništeno toliko kulturno-istorijskih spomenika koliko je uništeno na tlu Nezavisne Države Hrvatske. Nabraja:

- Razrušeno je, spaljeno, oštećeno i oskrnavljeno više od 450 pravoslavnih hramova, koji su najpostojaniji istorijski spomenici srpskog naroda. U tim hramovima uništeni su monumentalni ikonostasi, hiljade ikona, veliki broj rukopisnih retkih knjiga, među njima i knjige rođenih, venčanih, umrlih... Uništena je obimna arhivska građa i veliki broj crkvenih obrednih predmeta kulturno-istorijskog značaja i lepote.

Knjiga je, nastavlja naš sagovorik, nastavak istraživanja genocida nad srpskim manastirima u Sremu:

- Imam dokument koji se odnosi na manastir Hopovo na Fruškoj gori u kom piše da „postaje vlasništvo“ NDH. Kako je to moguće? Kako takav dokument može biti izdat? To predstavlja negiranje istine o najdubljem poreklu jednog manastira.

Davidov ističe da je knjiga nastajala godinama i decenijama, te da nikako ne bi voleo da se ona poveže sa „sadašnjim prilikama i neprilikama u Hrvatskoj“.

* Hrvati su smatrali da nije dovoljno da se Hrvatska očisti samo od Srba, već i od njihovog kulturnog nasleđa da bi se izbrisali dokazi o viševekovnom postojanju na tom tlu...

- Upravo tako. Totalni genocid u jednom tako stravičnom obliku ispoljio se samo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ustaše su uništile 90 odsto srpskih istorijskih znamenitosti, a nemačke okupatorske jedinice 10 odsto. Nemačka okupaciona vojska nije rušila srpske pravoslavne crkve ni u Srbiji, niti su to činili Italijani u Dalmaciji i Crnoj Gori, a ni Mađarska u okupiranoj Bačkoj. Takva zlodela činile su u Evropi u 20. veku samo hrvatske ustaše. Jugoslovenske komunističke vlasti falsifikovale su dosije predat francuskim istražiteljima. U njemu je napisano da su „tokom Narodnooslobodilačkog rata nemački okupatori uništili oko 450 pravoslavih hramova“. Posle višedecenijskog istraživanja utvrdio sam da je broj približno tačan, ali sam otkrio i falsifikat - crkve su uništavale ustaše u 90 odsto slučajeva, a nemačka vojska je uništila 10 odsto tih hramova u toku operacija na Sremskom frontu.

* Prema popisu iz 1910. godine broj Srba u Hrvatskoj bio je 24,6 odsto, a 2011. taj procenat je iznosio 4,4 odsto. Da li je proces čišćenja Hrvatske od Srba okončan?

- Teren za stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, u kojoj su Srbi najviše stradali, pripreman je dva veka. Još je 1701. godine Rihter Vitezović, jedan diletanat, napisao knjigu u kojoj kaže da „Srbi treba da se pribroje Hrvatima, a Srbija da se pribroji Hrvatskoj“. Ali, on nije ostao usamljen, na njega su se naslanjali ozbiljniji ljudi, pogotovo u 19. veku. Nikako se ne može zaboraviti ni Ljudevit Gaj koji je sa ilirskih pozicija zastupao tu ideju. Tu je i Ante Starčević, koji ima stravičnu rečenicu: „Narod Hrvatske neće trpjeti da ta sužanjska pasmina skrnavi svetu zemlju hrvatsku“. Dolaze Ante Kvaternik, Stjepan Radić... S jedne strane, dakle, imamo te pisce u koje su hrvatski građani imali veliko poverenje. S druge strane, tu je Katolička crkva, koja je propagirala ideju da pravoslavlje zapravo i nije vera i da pravoslavce treba pokatoličiti. S treće strane, stizala je iz Italije ilegalna propaganda Ante Pavelića, koja nije bila široka, ali je imala uticaj. Kada se sve to uzme u obzir, vidi se da je lako bilo u glavu prosečnog Hrvata usaditi ustaške ideje i mržnju prema Srbima. Tako je Ante Pavelić došao na potpuno pripremljen teren, a i on sam je rekao da je broj ustaša prevazišao sva očekivanja.

* I danas se širom Hrvatske čuje ustaški poklič „Za dom spremni“, fašizam kao da se povampiruje...

- To se zove neoustaštvo. Njegova eksplozija dogodila se devedesetih godina. Sada imamo novu eksploziju. Poklič „Za dom spremni“ za vreme NDH predstavljao je zvaničnu državnu politiku, imao je težinu zvaničnog pečata. A oni koji ga danas uzvikuju zapravo poručuju: mi nismo zadovoljni sadašnjom hrvatskom državom, želimo vreme u kom je taj poklič imao najveći značaj, nismo zadovoljni današnjom Hrvatskom koja je građanska država, koja sarađuje sa Srbijom, koja brani prava manjina, nama treba Hrvatska kakva je bila za vreme NDH.

* Sve je počelo lomljenjem ćiriličnih tabli. Veliki je broj onih koji na referendumu hoće da se zabrani upotreba ćirilice...

- Ni napadi na ćirilicu nisu novi u Hrvatskoj. NDH je proglašena 10. aprila 1941. godine, 12. aprila je bio Vaskrs na kom je došlo do eksplozije ustaštva koja je bila do te mere silovita da je Viktor Novak duhovito rekao: „Toga dana Isus je bio iza zavese, a u prvom planu bio je Ante Pavelić“. Već 15. aprila doneta je zakonska uredba kojom se na teritoriji NDH zabranjuje ćirilica. Ta ustaška zabrana ćirilice imala je dublje značenje, otvorila je mogućnost da se sve što je napisano na ćirilici uništi. Počinje spaljivanje knjiga među kojima je bilo i onih od neprocenjivog značaja. Valja se setiti Hajnriha Hajnea, koji je rekao: „Kada počnu da spaljuju knjige počeće da spaljuju i ljude“. Ta rečenica se u ustaškoj Hrvatskoj tragično obistinila - u isto vreme i na istom mestu spaljivani su i ljudi i knjige.

* Kakve posledice može imati požar koji je zahvatio Hrvatsku?

- Ako se ne zaustavi, može spaliti Hrvatsku. Nije daleko dan kada će se zaustaviti neoustaštvo, jer ono ruši ovu državu. Verujem da će do izražaja doći evropski demokratski duh.

- Evropa će progovoriti. Mora da progovori. Jer ona ne može u svom članstvu imati državu u kojoj postoje nekontrolisani ustaški ispadi. Tačno je, Evropa, nažalost, ponekad ćuti na ispade uperene protiv Srba. Ali, verujem da će reagovati evropski političari koji imaju normalan stav prema srpsko-hrvatskim odnosima.

* Sada su aktuelni i zahtevi Hrvatske da se vrati kulturno blago koje je za vreme rata izneto. To se u svim razgovorima navodi kao jedan od uslova za normalizaciju odnosa dveju država.

- Što je za svaku osudu. To blago se redovno vraća. Pre nekoliko godina potpisan je i protokol o povraćaju te imovine između srpskog i hrvatskog ministarstva kulture. U svim zvaničnim razgovorima Hrvati traže „oteto blago“. To mora da se ispravi, jer ništa nije oteto, nego spaseno. To blago uglavnom pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i tu nije moguće govoriti o obavezama dveju država. Ikone koje su spasene bile su u teškom stanju. One su prošle kroz konzervatorske radionice i polako se vraćaju u Hrvatsku. Bilo bi logično da se vrate u crkve iz kojih su uzete, ali ne mogu jer te crkve više ne postoje.

* Bavili ste se sudbinom manastira na Fruškoj gori. Kažete da vas je zaprepastila ravnodušnost ljudi prema sudbini tih manastira.

- Komunistička partija je još tokom rata razvila političku intrigu da po svaku cenu treba sakriti istinu. Zbog toga je genocid hrvatskih ustaša bio prepušten zaboravu. U ovom slučaju istina se odnosi na uništavanje srpskih spomenika u Sremu od strane ustaša. Meni su meštani govorili da su te spomenike uništili nemački fašisti, a ja ih pitam - zašto govorite fašisti, kada su to uradile ustaše. Njima je u partiji rečeno da se zločini ustaša u Sremu moraju sakriti. Nije tu reč samo o ravnodušnosti, već o tome da ljudi, prihvatajući sugestiju partije i njenu propagandu - menjaju svest. Koliko je posle rata rađeno na „zaboravljanju istine“ govori i podatak da su dvojica mladih Hrvata Jože Horvat i Zdenko Štambuk izdali 1946. godine jednu knjigu u koju su bili sakupili dokumentaciju o ustaškim zločinima. Oni su, najpre, dobili zadatak da tu dokumentaciju srede, a kada su videli šta tu sve ima, rešili su da to i objave. Ali knjiga je zabranjena čim je izašla iz štampe.

PROŠLO KROZ FILTERE

* KAKO ste došli do građe za knjigu „Totalni genocid“.

- Kada se prelista moja knjiga vidi se da ja i nisam njen potpuni autor. Kada bih navodio moje saradnike, ili čak koautore, videli bismo da su tu i Pavelić i Stepinac i Jože Horvat, jer sam uzimao njihove citate. Ali, najzanimiljiviji i najdragoceniji moji saradnici su ljudi koji su pobegli iz NDH u Srbiju kada su počeli ustaški pokolji u Drugom svetskom ratu. Tada je u kolaboracionoj vladi Milana Nedića na čelu komesarijata za izbeglice bio inženjer Toma Maksimović. Taj čovek je bio dragocen za izbegle Srbe. Brinuo je gde će ih rasporediti, vodio je računa o tome čime se bave i slao ih tamo gde mogu biti od koristi...

Ali, posebno dragocene su izjave tih ljudi, u kojima su navodili ime i prezime, mesta iz kojih su pobegli i u kojoj su političko-vojnoj poziciji pobegli. Te izjave su i najdramatičniji tekstovi kakvih nema ni u literaturi. Ta građa je prošla kroz toliko filtera da je sada literatura. Ja sam je koristio u svojoj knjizi kao najdragocenija svedočanstva. Evo jedne od izjava. Stevan i Jovan Mijatović, iz Zborišta u srezu Bosanska Krupa, 5. septembra 1941. svedoče: „Sve što se vratilo u Zborište poubijano je. Žene i djeca poubijani su na najzverskiji način sjekirom, kosom, nožem, motikama. Tih dana posle pokolja bilo je žena i djece po jarkovima posječena vrata... Posle ovog pokolja nastalo je pljačkanje kuća. Crkva u Zborištu zapaljena je puna žena i djece“.