Ečanski šaran stiže na trpeze širom zemlje

Dok mraz štipa za lice i ruke, severac reže banatsku pustaru, a led sve jače okiva vodene njive čuvenog „Belog jezera“ pokraj Lukinog Sela - kažu najvećeg ostatka Panonskog mora - alase na Ribarskom gazdinstvu „Ečka“ ništa ne može da omete u redovnom poslu.

U vodi do pasa, od ranog jutra do prvih večernjih sati razvlače mreže. U punom jeku je žetva šarana, posao koji alasima predstavlja najznačajnije sezonsko angažovanje. Zadatak je da ribu prebace u obližnje zimovnike, odakle se zatim isporučuje prodavnicima širom Srbije koje se trude da potrošačima izađu u susret uoči Svetog Nikole. Nikoljdan je slava sa najvećim brojem svečara, riba je obavezna na trpezi, a inače je poznato da se tokom zimskog posta njeno konzumiranje u Srbiji udvostručuje.

Kamioni sa specijalnim kontejnerima za transport ribe, sa najrazličijim registracijama, neprestano vrve između alaskih zimovnika. Dnevno se utovari i isporuči od 30 do 50 tona čuvenog ečanskog šarana. Mnogo je tražen zbog kvaliteta koji se postiže tradicionalnim gajenjem - ima nizak procenat masti, a mnogo proteina. Prosečna težina mu je 3,5 kilograma, ali ima primeraka i od preko pet.

- Ovako će biti do samog Nikoljdana, ali ne možemo reći da smo mnogo srećni! Sa aspekta proizvodnje sezona je odlična, ali prodaja u odnosu na 2012. skoro je prepolovljena - kaže Nenad Radulović, direktor „Ečke“, a sa ovog našeg najvećeg slatkovodnog ribnjaka, koji organizuje proizvodnju na 1.700 hektara, u decembru će tržištu biti isporučeno oko 500 tona ribe.

U odnosu na prošlogodišnju produkciji od 2.300 tona, u „Ečki“ ove godine očekuju 1.200 tona. Doduše, u jezerima i zimovnicima ostaće još toliko ribe za prodaju na proleće. Ni spuštanje cene na 370 dinara nije moglo da se odrazi na veću prodaju.

- Ubi nas nelojalna konkurencija. Sigurno 60 osto prometa ribe, ako ne i više, odvija se na crnom tržištu. Niko u državi ne zna koliko ima malih i porodičnih ribnjaka, naročito u Banatu, odakle riba stiže u prodavnice i na pijace bez ikakve kontrole. Ne plaćuju vodne doprinose i poreze, nemaju druge troškove i za razliku od nas niko ih ne nadzire. Iz „Ečke“ ne izbijaju razne inspekcije, a tu je i nekontrolisani uvoz ribe sumnjivog kvaliteta - iznosi Radulović.

Na primedbu da je riba skupa, a i pored poznate hranljive vrednosti uglavnom nepristupačna većini potrošača, iznosi podatak da je lane kilogram šarana koštao 430-450 dinara. U zemljama EU i okruženju cena je između 7-9 evra. U odnosu na druge vrste mesa, smatra, riba je čak možda jeftina! Jer, proizvodnja se odvija u specifičnim uslovima - od larve do konzumnog šarana potrebno je tri godine. Pre će biti, ističe Radulović, da nemamo naviku i da smo siromašni da više uključimo kvalitetnu i zdravu ribu u ishranu.

- Težak je i nezahvalan rad u ribarstvu mada je zaista reč o perspektivnoj grani. Država je konačno uvela subvenciju i stimuliše proizvodnju sa sedam dinara po kilogramu. Ali, toliko je iskomplikovala postupak dobijanja podsticajnih sredstva da fizički nema šanse da se do 31. decembra prikupi hiljadu potrebnih potvrda, faktura, otpremnica... A, sve da bi se dobilo 6-7 miliona dinara, što nam je dovoljno za pola mesečne plate - kaže Radulović.

I pokrajinska administracija prepolovila je subvencije za 2013, a za razvojnih, zaista simboličnih, 70 miliona dinara konkurisalo je čak 25 ribnjaka. „Ečka“, inače, ima dozvole za izvoz u EU i Rusku Federaciju, ali zasada ne i kapacitete da krene u osvajanje ovog probirljivog tržišta. Moraće da se zadovolji plasmanom od stotinak tona šarana u Republiku Srpsku i Makedoniju.

- Mnogo lakše biće nam kada završimo pogon sa hladnjačom u kojem ćemo započeti proizvodnju smrznute ribe, dimljenih fileta tolstolobika i šarana, namaze i paštete. U 2014. više očekujemo jer je dobar raspored u kalendaru verskih praznika. Više je posnih dana, pa će se valjda i riba češće naći na trpezi - optimista je Radulović.