Od Pomaže Bog, preko haj i ćao, do lakta o lakat: Da li će nas mere socijalnog distanciranja udaljiti i duhovno?

O tome smo razgovarali sa psihijatrom dr Sanjom Životić, koja jasno kaže da virus ne napada samo respiratorni sistem i druge organe od vitalnog značaja:

- Virus, načinom prenošenja, neophodnostima primene mera distanciranja i strepnjama koje izaziva, napada i samu suštinu ljudskog - a to je potreba za bliskošću i međuljudskom razmenom, pa i onom fizičkom.

Odnedavno se pitamo, a pitaćemo se i dalje, da li moramo da biramo između fizičkog zdravlja i bliskosti na koju smo navikli i koju smo voleli. Kako objašnjava dr Životić, zagrljaj, dodir i poljubac do sada su imali jedno značenje, a sada su, osim toga, i moguća opasnost da jedni druge ugrozimo.

- Šaputanje na uvo i plakanje na ramenu bili su deo tako potrebne intime. Sada su pod znakom pitanja. Okupljanje u grupe takođe je u čovekovoj prirodi i odlika je psihičkog zdravlja.

Pre pandemije smo dosta govorili o otuđenju, o tome kako mladi previše komuniciraju "onlajn", žalili smo za vremenima kada su se deca igrala u pesku i delila užinu. Naša sagovornica podseća da smo insistirali na grupnim sportovima i svim drugim kontaktima "uživo".

- Onda smo naglo morali da prihvatimo neke nove navike, da prigrlimo moderne tehnologije i da nekako zadovoljimo i svoje potrebe za bliskošću uz poštovanje mera socijalnog distanciranja. Iako smo "onlajn život" donedavno kritikovali.

Naša sagovornica misli da je u prethodnih nekoliko meseci ljudski rod širom planete pokazao veliku kreativnost u ovom poduhvatu, i to je ono što ohrabruje.

- Sada smo u novoj fazi. Bili svesni toga ili ne, u našim unutrašnjim svetovima stanuje tugovanje za "starim" načinom života, za nečim što je poznato, pa makar i ne tako sjajno. I strepnja pred "novim" i nepoznatim.

Ma koliko teški, ovo su zdravi procesi. Dr Životić kaže da nas oni pokreću da promislimo i izrazimo svoja osećanja u vezi s traumom pandemije koja nas je pogodila na različite načine.

- Negiranje tuge i straha, kao i drugih osećanja, nije zdrav proces. To dovodi samo do privremenog olakšanja, ali ne otvara put za dalje. Ma koliko da je teško, tugovanje je zdrav proces. A kako će to dalje izgledati - videćemo.

Bliskost se, kaže iskusni psihijatar, sigurno neće izgubiti, jer ona, kao voda, uvek nađe put.

Postoje i oštrija mišljenja koja govore da je sve što se događa u pukoj službi nametanja novih, globalističkih tendencija, koje podrazumevaju promenu domaće kulture, kao i promenu navika malih naroda.

Etnolog Dragomir Antonić podseća na ono što smo radili tokom vekova. On otvoreno skreće pažnju na neke pojave.

- Pre stotinu godina smo se pozdravljali sa "Pomaže Bog", a odgovor je bio "Bog ti pomogao" - podseća Antonić. - Kasnije je Bog nestao i zamenilo ga je "dobar dan". Zatim su došli "haj" i "ćao". Ovo "ćao" je toliko uhvatilo korena da danas možemo čuti kako se tako pozdravljaju babe i unuke. Zatim je usledio pozdrav "baci kosku", a kao otpozdrav sledi udaranje po otvorenom dlanu. Sad se predlaže da se udaramo laktovima...

Šaleći se, Antonić kaže kako je lakat važan u karijeri, ali da nije svima samo do nje stalo.

- Radi se o nametanju pravila ponašanja kroz naizgled sitnice. Umesto "Pomaže Bog", sad će globalno biti lakat o lakat. Tako se ostvaruje globalizacija kao nametanje novih reči i novih gestova. To je globalna mimikrija iza koje se krije uništavanje lokalne, to jest "male" kulture i nametanje nekakve "moderne i savremene". Budi moderan i udari se laktom, jer nazvati Boga je staromodno, a i vređa ateiste, budiste, terevaediste i ostale islamiste. Logično, malima se nameće vožnja desnom stranom, a ja vozim levom. Pogledajte Si-En-En, tamo se temperatura izražava u farenhajtima, a ne po Celzijusovoj skali. Sve počinje od sitnica. i kao bajagi za naše dobro.