Car Lazar je naš

Dijana DIMITROVSKA

09. 12. 2008. u 19:49

U Grblju se vekovima prenosi predanje da se slavni velikaš rodio baš u tom, najsrpskijem delu Crne Gore. Prezime Hrebeljanović treba da glasi - Grbljanović

CAR Lazar se rodio u Pobrđu, U Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali.
Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih... I, tako - vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju: Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!
- Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o caru Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti - veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.
Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima - grbava.
- A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom - ubacuje novu mogućnost Kostić.
Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u - nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi...
Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor.
- Pošto je sin na Grblju sve i svja - veli Kostić - otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.
Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez.
- I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost - razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao.
Na jednima je sveti car Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović.
Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva - ćuti.
- Nikome ne odgovara činjenica da je car Lazar odavde - veli Knežević. - Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama.
A, Vasko Kostić veli:
- Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio: To je isto. Nije isto - kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.
U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče:
- Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja.
Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar...
Grbalj, inače, ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.

OD TUNELA DO TUNELA
„OD tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“, spevali su Grbljani u vreme ideje o crnogorskoj nezavisnosti, podsećajući na svoje poreklo.
- Najteže nam pada što smo postali niko i ništa. A, oni su Crnogorci! Dobro, pa ko smo, onda, mi! To je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Ma, nema veze, mi znamo ko smo. Mi smo deca cara Lazara - veli Ivan Knežević.

UVEK VIĐENI POTOMCI
IZ Grblja su i preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije