Socijalna distanca nas je udaljila i od stresa: Zašto mnogi sada strahuju od povratka na posao

Svi smo jedva čekali da vanredno stanje, gotovo dvomesečno, i policijski čas budu ukinuti, kako bismo se vratili uobičajenom životnom ritmu i poslovima. Sada, kada je taj čas najzad kucnuo, deluje kao da popriličan broj ljudi okleva da se vrati u svoje radne sredine. Zašto se to događa i šta smo boraveći u izolaciji otkrili o sebi, ali i o drugima, objašnjava regresoterapeut Veroslava Stanković, koja ovih dana ima pune ruke posla, pomažići osobama kojima je vreme korone poremetilo ustaljene navike, pa i sam život:

- Karantin je svima dao malo drugačiji aspekt života. U nekim stvarima nas je vratio korak unazad, dao nam je širu sliku života i međusobnih odnosa. Ljudi su bili primorani da rade i borave u sopstvenoj kući 24 sata. Za to vreme otkrivali smo dobre osobine bližnjih, svoje vrline, posvećivali smo se deci. Na društvenim mrežama su se mogle videti polušaljive tvrdnje da se supružnici ponovo zaljubljuju. U nametnutim okolnostima porodica je počela da živi sa kompletnim ručkom na trpezi, a ne sa brzom hranom, kako je to zbog obaveza odavno prihvaćeno. Razvijale su se kore za pitu i pekao domaći hleb. Vrlo brzo većina se navikla na te iznenadne pogodnosti za koje ranije nije bilo vremena. Na red su došle nepročitane knjige, filmovi, pozorišne predstave “onlajn”. Otkrivani su i neki zaboravljeni hobiji. Međutim, najvažnije u svemu je da se većina usporila, smanjila nivo stresa, zaboravila na duge poslovne razgovore i sastanke, naspavala se. Zapravo, došlo je do potpunog psihofizičkog resetovanja organizma - kaže naša sagovornica.

Po njenim rečima, sada kada se epidemija polako smiruje a karantina nema, kod ovako ušuškanih ljudi javlja se panika:

- Većina razmišlja: “Opet se vraćamo u kolotečinu”. Da, tokom ova dva meseca nedostajala nam je šetnja, uslovno rečeno sloboda, kafa sa prijateljima... Ali, za to vreme nismo zaboravili ni narušene međuljudske odnose na svakom koraku, počevši od gradskog prevoza do radnog mesta, na posao od “jutra do sutra”, na nedostatak vremena koje želimo da posvetimo bližnjima, deci, a pogotovo sebi.

Većina je priznala da su shvatili kako troše dragoceno vreme na pogrešne ljude i nebitne stvari. Suočavajući se putem medija i sa smrću drugih ljudi zbog virusa korona, shvatili su i da je život doslovce samo jedan. Od njega su umirale i mlađe osobe ne znajući da boluju od hipertenzije, insulinske rezistencije i nekih drugih psihosomatskih bolesti, za čiji nastanak je u priličnoj meri odgovoran konstantni “adrenalinski naboj”, odnosno stres.

- Takva misao je otrežnjujuća, pa ne čudi otpor kada je reč o povratku na posao. Većina je doživela neku vrstu prosvetljenja, odnosno mentalni, duhovni i duševni rast. Njima povratak na staro predstavlja traumu, koja može da se prevaziđe jedino dobrom organizacijom tamo gde se vraćaju, ali i odbacivanjem starih obrazaca ponašanja, jer smo ih postali svesni. Davanje prioriteta prvo sebi i svojoj porodici, pa tek onda drugima, kao i revidiranje telefonskog imenika, takođe može mnogo da pomogne - kaže Veroslava Stanković.

ADRENALINSKI ZAVISNICI

Postoji grupa ljudi koja je karantin i izolaciju doslovce doživela traumatično. Oni jedva čekaju da nastave tamo gde su, silom prilika, zaustavljeni. Život su posvetili samo poslu, adrenalinski su zavisnici i uglavnom se ne slažu sa članovima porodice. U izolaciji nisu našli sebe i svoje vrline, kao ni vrline svojih bližnjih. Njima posao predstavlja beg od stvarnosti i drugih problema. Njihov broj uopšte nije zanemarljiv. Život koji oni vode neretko je opasan, jer isključiva predanost poslu može na kraju da dovede do različitih psihosomatskih bolesti, nekada sa krajnje ozbiljnim ishodom. Zato je vrlo važno da otkriju uzroke svog bežanja, da ih razreše i da pronađu način da istovremeno uživaju i u poslu i u životu - naglašava Veroslava Stanković.