DNEVNIK ZABLUDA: Gradovi kazamati

NOVI virus korona je iznenadio svet. Za kratko vreme njime su inficirane stotine hiljada ljudi, a umrlo je mnogo više nego što smo mogli da pretpostavimo. Preko noći, slika sveta se promenila. Pod napadom globalnog neprijatelja ustuknule su i najmoćnije države, savremena tehnologija je neupotrebljiva, a čovek je prinuđen da iz korena promeni život. U neočekivanoj nemoći da se suprotstave pandemiji, visokorazvijene evropske zemlje kao Italija i Španija trpe velike gubitke, a pred svetom se nadvila preteća senka nevidljivog neprijatelja. Radne aktivnosti staju, milioni ljudi se navikavaju na život u karantinu, a gradovi poput onih u italijanskoj Lombardiji postali su svojevrsni kazamati. Ali, da li postoji veza između specifičnosti lokalnog urbanizma i širenja zaraze?

Kineski grad Vuhan - epicentar pandemije - uspeo je da obuzda smrtonosni virus. Nasuprot, italijanski Bergamo i Breša doživeli su najgori scenario, sa hiljadama žrtava. U čemu je razlika između kineskog grada i italijanskih gradova? Urbane strukture u Italiji nasleđene su iz prošlosti. Ovi gradovi-muzeji stisnuti su na srednjovekovnim urbanim matricama, uskih ulica, slabe osunčanosti i provetrenosti, sa starom infrastrukturom. U njima je koncentracija ljudi na otvorenom neprihvatljivo visoka, a stambeni uslovi nezadovoljavajući. Vuhan je savremen grad na velikoj površini, širokih avenija i solitera podignutih na prostranoj teritoriji. Prozračan, Vuhan je mogao lakše da primeni sanitarne bezbednosne mere. Ali, da li će ovakva iskustva nastala u pandemiji promeniti urbanističku sliku sveta?

Kao odgovor na globalno pogoršanje životnih uslova zbog industrijske revolucije, krajem 19. veka je nastao pokret vrtnih gradova. Ovaj metod urbanog planiranja čuvenog Ebenezera Hauarda, realizovan u okolini Londona, propagirao je izgradnju malih gradova gde su objedinjene prednosti ruralnog i urbanog života. Tridesetih godina 20. veka čuveni modernista Le Korbizje predložio je projekat Ozarenog grada, idealnog urbanizma visokih solitera, širokih avenija i velikih zelenih površina. Oba koncepta nisu zaživela, a današnji gradovi i dalje nisu zdrava boravišta.

Pandemija će proći, ali pretnja će i dalje ostati. Posle nje, ništa neće biti isto. Čovek će promeniti životne navike. Da li će ljudi živeti kao usamljenici u nezdravim urbanim sredinama, radeći preko interneta? Da li ćemo, živeći u strahu i izolaciji, sve više izbegavati ionako retke javne događaje u kulturi, galerije, koncerte? U svetu novih kazamata, jedino može da nas spase umetnost. I zato je duboko pogrešna nedavna odluka o ukidanju konkursa za sufinansiranje projekata u kulturi Grada Beograda. Podsećam, u vrhuncu krize Drugog svetskog rata, Vinston Čerčil je povećao britanski budžet za umetnike, obrazloživši svoju odluku: "To činim da podsetim radi čega se borimo!"