MISLEĆI na Fazbindera, Tanja Šljivar je dramu "Ali grad me je štitio" konstruisala oko stvarnog događaja, demonstracija protiv otvaranja nove zgrade Evropske centralne banke u Frankfurtu, i oko fikcije, samoubistva, skokom u ambis sa nebodera eksjugoslovenske gastarbajterke, konobarice Željane (odlična Tijana Karajičić). Konobaričina pojava je Tanji Šljivar dala mogućnost prikazivanja sveta naših gastarbajtera, iz raznih krajeva bivše domovine, svih sa jednakom dijagnozom - pobeći od bede, poniženja, straha za goli život i egzistenciju, negde toliko daleko, da uspeš i sebe da zaboraviš... A to je, jasno je, nemoguće!

Željanin skok sa frankfurtske zgrade, ponavljan mnogo puta iz raznih uglova gledanja, kao u filmu, posveta je, možda, Fazbinderu, ali i jasan dramski putokaz, da "sirotinja ne umire sam jednom", nego se krivica predaka prenosi na buduće generacije, već rođenjem ovde proklete bedom, poniženjem, nemoći za stvarni društveni otpor... Uvođenje lika Frankfurta na Majni (zanimljiv Dušan Radojičić), autorka je postigla personifikaciju urbanog, surovog, svevidećeg duha Grada, koji je nasilnik i ljubavnik, kao u strašnom "Stokholmskom sindromu", kada se žrtva emotivno vezuje za kidnapera... Željana sanja da zaradi dovoljno za "mercedes", da ispuni istu želju preminulog dragog, a svi ostali sanjaju Željanu...

Bojan Đorđev je primenio ispravnu rediteljsku strategiju, da ne apsurdizuje radnju, nego da joj "da ljudski lik", uprkos nerealizmu, koji je osnovni dramski i scenski postupak ove priče.

Odlazak, više nego odbijanje da se prihvati stvarnost (kao osnova suicida), tačnije, možda, "otključava" predstavu "Ali grad me je štitio". Bez ikakve zaštite, bez domovine, bez anestezije, grupu izgubljenih u kapitalizmu dobro su igrali Bojana Zečević (Narator), Igor Borojević (Sarajlija), Momčilo Murić (Đed Savo), Nikola Penezić (Crnogorac), Branislav Ljubičić (Demonstrant), Hadži Nemanja Jovanović (Mario Dragi), a Tijana Karaičić, kao Željana, svojom pojavom i unutrašnjim svetlom na sceni proširila je pojam nostalgije na ukras, koji nikome nije potreban i potencijalno je smrtonosan.

Šta smo mi gradu i šta je on nama, šta smo mi domovini, i gde je ona u nama, ko smo mi sami sebi i ima li nas?... Bez odgovora, ova predstava postavlja bitna pitanja i time, neminovno, pokreće otpor.