Jelisaveta Seka Sablić: Vređaju me dosada u teatru i laž sa ekrana

BEOGRAD je prvi u svetu dobio svoju "Lažljivicu" - praizvedba komada Nikolaja Koljade (u prevodu Novice Antića) premijerno je izvedena na sceni Ateljea 212, i pre nego što će biti postavljena u piščevom teatru, u Jekaterinburgu. Za publiku zicer: crnohumorna duodrama u kojoj su ukrstile koplja dve sjajne glumice, Seka Sablić i Gorica Popović, pod rediteljskim vođstvom Stefana Sablića.

- Već sam igrala u Koljadinoj "Kokoški", bio je to hit hitova! - kaže na početku razgovora za naš list Jelisaveta Seka Sablić. - Blizak mi je pisac, pa kad me je upravnik Novica Antić pozvao, prihvatila sam pre nego što sam pročitala tekst. Oduvek sam obožavala rusku literaturu, bez nje ne možeš da budeš obrazovan čovek. Uostalom, naš teatar se oslanja na Čehova i Ostrovskog, a iza svega je Stanislavski. Iz tog džepa svi mi izlazimo.

Dva lika, a jedna lažljivica. Koja od vas dve?

- Ne zna se! Mislim da je pisac laž uzeo kao pojam, a ti odaberi koga hoćeš. Ja, Serafima Margaritovna, bar desetak puta za sebe kažem da sam lažljivica, a to isto kažem i ovoj drugoj, Margariti Serafimnovoj - da sedi u lažnom muzeju, da laže narod i služi tajkunu. U tom sudaru se i stvara humor. Moja junakinja se na svoj način bori sa životom, za pravdu i istinu. Jer, postoje vremena kada ne možeš samo da se baviš svojom malom pričom i sudbinom, već da se boriš protiv laži svake vrste. Nasuprot njoj, Margarita Serafimnova kao da nije svesna svog negativnog postojanja, spremna da sarađuje sa "okupatorom". Pretpostavljamo da i sama veruje u to. Odluka je glumice kako će je interpretirati.

Vaša junakinja, već na prvi pogled, svojom buntovnošću podseća na Seku Sablić privatno?

- Taj lik zaista liči na mene, kao da me je Koljada poznavao! Serafima je hrabra, sve stvari naziva pravim imenom, ne libi se da s velikom strašću kaže "mrzim vas, gadovi!". Gađa u glavu, kaže svakom šta misli. Videla sam to kod Molijera i njegovog "Mizantropa". Nije on čovek koji mrzi ljude, kako se obično misli, već u jednom trulom društvu svima govori istinu u oči.

Poznati ste kao glumica koja diže glas protiv obmana u teatru, podstičete publiku i da izlazi s predstava koje joj se ne sviđaju?

- Ako reagujete na neke pojave pomoći ćete sebi, pozorištu i svima nama. Istina je jedna i neponovljiva, a u teatru je pogubno lagati jer jedna laž proizvodi druge. Tako dolazi do potpunog pada kvaliteta i vrednosti.

Foto Z.Jovanović

To su posledice, gde su uzroci?

- Pozorišna kritika je nestala i treba da nestane! Dugo godina bila je provincijalno pretenciozna i nadmena. Niko ne razume šta te osobe pišu, čini se da ne znaju ni one same. Samo proizvode "careva nova odela". Na tim jadnim okruglim stolovima, na koje onako umoran sedneš posle izvođenja predstave na nekom festivalu, često se pojavi neko ko nije ništa shvatio i onda spinuje to što si uradio. Ne znam odakle izvlače pojedine zaključke, zato izbegavam takve situacije. Mnogi ljudi u teatru su neznalice, pa su, na neki način, i nevini u svemu tome. I tako od vrha nadole... Ne volim kad neko kaže "u moje vreme", ali se nadam da će ova predstava biti u najboljem maniru Ateljea 212: dobar pisac, dobra podela, dobar reditelj. Nema tu šta da se promaši. Tajna nekadašnjeg Ateljea bila je u vrhunskom odabiru talenata. Sve glumčina do glumčine, mogao si onda da igraš i telefonski imenik.

Ali, danas bi se teško složili i oko toga šta je "vrhunski odabir", sve se relativizovalo?

- Nema ko danas da se oko toga složi. Autoriteti ne postoje, ili su se sklonili u stranu. Ima i ko da bude na upravničkim mestima u pozorištima, ali ih ne vidimo i ne čujemo. Kada je reč o piscima, oni moraju da se neguju. Isto kao i glumci. Dramski pisac ne može da se postane ako stoji u fioci, ako se ne izvodi. Mora da živi na sceni. Duško Kovačevićje jedan od poslednjih koji je postao velikan. Tu je kraj.

Među mladim piscima ima dobrih, kao i onih koji prate trendove i pišu drame koje nisu bliske našem senzibilitetu?

- Tako to krene s nekom modom. U malim dokumentarnim filmovima se, tu i tamo, pojavi neki dobar scenario, nastao iz iskrenosti. Doduše, kad se naši filmovi digitalizuju i oni izgledaju svetski. Ima velikih glumačkih imena u "velikom" svetu koji nisu nama ni za mali prst, ali im se vidi svaki treptaj i odsjaj oka, u krupnom planu. Stvar je i u vrhunskoj tehnici.

Foto Z.Jovanović

Za komične uloge, u riznici priznanja, osvojili ste četiri "Ćurana" i petog za životno delo. To je čitava "farma"?

- Obožavam sve te "Ćurane", ponosna sam na komediju i uvek srećna kad se publika "cepa" od smeha. Nikada ne idem ispod svog nivoa. Sećam se kako mi je Bora Todorović rekao na prvom festivalu u tadašnjem Svetozarevu kako sam "nagazila nagradu", a ja nisam ni znala da je takmičarskog karaktera. Prvo priznanje dobila sam za Gocu u "Razvojnom putu Bore Šnajdera" Ace Popovića.

Gotovo da nema nagrade koju niste osvojili, mnoge sa imenima velikih glumaca, pa i savremenika?

- Moglo je da se desi i da ih ne dobijem. I sama se čudim da ih je toliko, mada mislim da sam 90 odsto zaslužila. Posvećena sam profesiji, dok god mrdam, mislim da mi je dužnost da igram. Zamerim svima koji su potrebni teatru (pogotovo muškarcima), što odustaju od njega. Jer, oni posebno vole da su na ekranu, a i lakše im je. Tu je i popularnost, neki novac koga u pozorištu nema. Znam koliko reditelji vape za pravom podelom i verujem da obdaren čovek mora da ima i tu vrstu odgovornosti. Sada sam se susrela sa duodramom, pingpong predstavom u sat i po vremena. Mora perfektno da se zna tekst, i tvoja replika, kao i replika partnera.

Tokom karijere više ste igrali na malom nego velikom ekranu?

- Nije me mnogo bilo na filmu, verovatno da ima i razloga. Zato sam igrala u milion drama i TV serija. Sećam se kada smo Dragan Nikolić i ja snimali kod Radoša Bajića, a Gaga me pita: "Gde gledaš tamo, vidiš koja te kamera snima?!" On je bio pravi pravcati filmski glumac, dok ja nisam imala taj osećaj. A kamera na filmu je, u stvari, publika u pozorištu.

Počeli ste u "Buhi", ali vas je Mira Trailović "prevela" u Atelje 212?

- Bila sam presrećna što me je primetila. Veliki menadžer, razumela se u glumce. Bio je to i početak totalnog procvata kuće, Mira je vodila pozorište u svet i na velika vrata. A sada smo ponosni kad odemo u region... Istina, ja sam dosta toga zadržala. Imam tu nadmenost i superiornost, ne padam na jeftinoće "idemo, pozvani smo". Znam šta je provincija. Beograd može da bude prost i primitivan, ali provincija nije! Ovde uvek duva. Naravno, i u bivšim republikama ima dobrih predstava i modernih glumaca. Čini mi se da će novi upravnik Novica Antić napraviti kvalitetan repertoar, razume se u pozorište.

Foto Z.Jovanović

Šta ne podnosite u teatru?

Vređa me dosada, kao i laž sa ekrana. Nemoćna sam da im odgovorim. Ako sam ti dosadna na sceni, ustani i idi! Imaš na to pravo. Takav je, uostalom, i pravi teatar, onaj pučki. Laž je uvek dosadna i prepoznatljiva. Ponekad glumac uspe da izvuče istinu iz lažnog teksta i obrnuto. I, odmah nije dosadno.

ŽIKINA ŽENA

RADILA sam sitkom u produkciji Zorana Jankovića, njegova ćerka pisala je tekst "Slučaj porodice Bogdanović". To je moj teren, tu se dobro snalazim. Snimila sam i jednu malu scenu, ali ne znam da li sam se baš snašla, kod Miloša Bikovića. Žao mi je ako nisam. Sad će biti premijera tog filma "Hotel Beograd". Igram Žikinu (Srđana Todorovića) ženu, a godište sam njegove majke Sneške.