Pogled iskosa: Omaž Momi Antonoviću u Galeriji 73

Dejan Đorić

08. 02. 2020. u 17:13

Поглед искоса: Омаж Моми Антоновићу у Галерији 73

Momčilo Moma Antonović “Crkva Svetog Save“

Momčilo Moma Antonović bio je proslavljeni profesor i dekan beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, koga su studenti voleli. Godinu dana posle njegovog odlaska priređena je izložba njegovih radova

Momčilo Moma Antonović bio je proslavljeni profesor i dekan beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, koga su studenti voleli. Rođen je u Kruševcu 1938. a preminuo u Beogradu 2019. godine u osamdesetoj godini života. Godinu dana posle njegovog odlaska mala grupa prijatelja koju čine istoričar umetnosti Dušan Milovanović, umetnički fotograf Rajko Karišić, Dragan Bartula i Saša Marin u beogradskoj Galeriji 73 priredila je izložbu "Omaž prijatelju". Sastoji se uglavnom iz novijih Antonovićevih radova, slika a ne crteža. On je u jednom svom periodu bio i samosvojan crtač, sa ciklusom erotskih crteža, pojavno između Pikasovih i ekspresionističkih, ali sa dozom naglašenog iracionalizma. Bilo je to osveženje u svetu vrhunskog crteža koji se neguje u Beogradu, a manje u Srbiji i Crnoj Gori. Kao i Pikaso, Antonović se nikada nije odrekao realnog sveta, uvek je čuvao vezu sa ljudima, predmetima, arhitekturom i prirodom Srbije, ne prešavši nikada u potpunu apstrakciju. Zbog tog, duboko unutrašnjeg razloga, a ne stoga što je u poznom stvaralaštvu prešao na motiv crkve, posebno one Svetog Save na Vračaru, njegova umetnost je humana, posvećena čoveku.

Likovnu akademiju diplomirao je 1963. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, od koga je doživeo njemu najdragocenije priznanje i podstrek povodom svoje prve samostalne izložbe u Galeriji Kolarčeve zadužbine. Pripada slavnoj generaciji Radislava Trkulje i Todora Stevanovića, slikara koji su uspeli da se otrgnu od uticaja svoje sredine, ne sledivši ni tada aktuelan enformel, Medialu ili novu figuraciju. Prve slike posle studija najavile su ovog slikara kao značajnu pojavu, bile su osobene i drugačije, događaj na likovnoj sceni, neviđeni spoj apstraktnog i figurativnog, ekspresivnih i realnih elemenata, živog kolorita i smele kompozicije. Svestan toga Živojin Turinski napisao mu je jedan od najboljih kraćih tekstova u istoriji monografija o srpskim umetnicima.

Moma Antonović nije bio slep za dosege srpske fantastike, ima ponečeg i od Uroša Toškovića i Georga Grosa u njegovom likovnom svetu, ali i estetike Haima Sutina i međuratnih ekspresionista, posebno Ignjata Joba i Jovana Bijelića. Kao slikar i crtač negovao je deformaciju, stvaralačko načelo izobličenja stvarnosti, ne bi li dopro do dubljeg psihološkog iskaza. Zato se ovaj slikar toliko bavio glavama, poput dvojice crtača, Toškovića i Dragana Lubarde, koji ima ciklus "1001 glava". Slikarstvo Momčila Antonovića u znaku je velikog zamaha, poleta, pokreta i uznemirenosti koju je gasio molitvenim predstavama srpskih crkava. Među njima je pronalazio svoj mir, toliko zadivljen belinom Crkve Svetog Save na Vračaru. Nekog prolaznika pitali su da li je taj hram dobro osvetljen noću. Naš hram uvek svetli, odgovorio im je. Tako i blista u živom, grčevitom koloritu, poslednjeg ciklusa slika ovog umetnika.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije