KNjIŽEVNA nagrada najpoetskijeg naziva "Beskrajni plavi krug", koju su ustanovili Matica srpska i KC Vojvodine "Miloš Crnjanski", otišla je u Sutjesku, malo mesto u Srednjobanatskom okrugu. Laureat Slobodan Mandić, za roman "Panonski palimpsesti", u izdanju "Agore", autor je još šest romana, tri knjige pripovedaka, zbirke eseja i šest knjiga iz oblasti publicistike. Njegova knjiga proze "Očev novi mandat" ovenčana je pretprošle godine nagradom "Danko Popović".

Žiri je ocenio da je Mandić u romanu "Panonski palimpsesti" ali i u prethodnim knjigama, uspostavio vertikalu između Banata i Hercegovine i dao umetnički sugestivan prilog srpskim seobama u 20. veku.


PROČITAJTE JOŠ:
Predstava o Diani Budisavljević na festivalu u Moskvi: Jeleni Puzić specijalna nagrada

* Kako to izgleda kada se spoje i izmešaju hercegovački i banatski kodovi?

- Prvo je sudar, potom susret, pa pretapanje mentaliteta.Zahvalan sam nebu što imam dva zavičaja, Banat u kome sam rođen, i Hercegovinu, u genima, koja se s nama rađa: više je zemlja iz naših snova i predanja, negoli geografski pojam. Dva zavičaja čoveka čine osetljivijim, osobom istančanog senzibiliteta. Pokretljiviji je, nije ukorenjen kao što su to meštani (koji misle da su samo oni na svojoj zemlji, ostali su dođoši), već je svesniji da čovek začas postane prognano biće, isterano odasvud, da mu je i dom i boravak samo privremen. Ta svest o privremenosti, ma šta je održavalo budnom, upravo je dragocena.

* Ako je "palimpsest" pergament sa koga je u doba oskudice prvobitni tekst brisan pa pisan nov, da li to znači da je "tekst" istorije o Panoniji pisan iznova posle svake seobe?

- Da je tako svedoči i primer mog sela Sarča, sada Sutjeska, u koje su doselili Nemci početkom 19. veka. Došli su u mesto u kome su živeli Rumuni, i nešto Srba, dozidali novu, svoju polovinu sela, i onda u knjige upisali dva naziva - Sarča, u kojoj su oni, i Nova Sarča, u kojoj su Rumuni. Tako je ostalo zapisano, i stvorio se utisak da su oni starosedeoci, da su Rumuni i Srbi došli posle njih. Danas, to i mi sami sebi radimo. Posle svake promene režima i vlasti, slede i promene naziva mesta, ulica, ustanova. Posle jednog oktobra, u mom selu mladi su pokrenuli aktivnost da se ulice Maršala Tita, Save Kovačevića, Ive Lole Ribara, zamene drugim, trenutno podobnijim. Stari borci to nisu dozvolili, pa se aktivisti povukoše. U međuvremenu, onu glavnu ulicu, kako stoji u mome romanu, preimenovaše u Ulicu priviđenja. Da ne pominjem proteklih godina raspirivanu raspravu da li menjati naziv Zrenjanina. Malo, malo, pa opet sve iz početka, jedan je od naših usuda. Da je revizija istorije globalni, zapadni trend, svakome je očigledno. Ipak ćemo opstati, pamćenje kazuje.

* Koliko vam znači to što je ovom nagradom vaše ime dospelo uz ime Crnjanskog?

- Svaki romansijer sa radošću bi primio priznanje u znaku Crnjanskog, i povezivanje s delom velikog pisca. Otkrio sam ga u gimnazijskim danima. Kada je pročitao "Seobe", gimnazijalac reče: evo pisca, evo knjige, remek-dela koje se ne može prevazići. Međutim, sledeće godine, veliki pisac se već beše vratio iz londonskog podruma, Druge seobe su meni, studentu književnosti postale pravo otkrovenje: znao sam da je književnost beskrajni univerzum, ali tada sam uvideo i kako jedan pisac može biti neiscrpan i kretati se stalno uzlaznom linijom. Druge seobe su prevazišle prethodne, i zauvek zauzele mesto na mom stočiću kraj kreveta. Radovali su me "Hiperborejci", "Komentari", "Čarnojević", kao i "Iris Berlina", "Ljubav u Toskani", "Knjiga o Mikelanđelu", "Sveti Sava". Čak i prigodni tekstovi Crnjanskog poput onih o Banatu i Banaćanima, sve je to izlazilo iz istog moćnog pera.

* Koliko vas u spisateljskom radu motivišu priznanja?

- Nagrade imaju smisla najpre u tome što skreću pažnju na nagrađenu knjigu, u srećnom slučaju čak i na opus pisca. Za knjige nekoga ko poput mene živi daleko od centara, što će reći od medija, od kritičara, čak i od publike, priznanja imaju tim veći značaj. Nagrade ne mogu obezbediti piscu uslove da se nesmetano bavi svojim pozvanjem, ali okruženje će vas možda shvatiti nešto ozbiljnije, pa će vas bar na neko vreme prepustiti vašim knjigama. Kažu da je Staljin, kada su mu dostavili pritužbe na Pasternaka, rekao: "Ostavite tog stanovnika oblaka!"

* Glas da je neko književnik, odnosno zanesenjak, svojevrsna luda, može učiniti da dotičnog otpišu i tako što će ga ostaviti na miru kao neupotrebljivog i bezopasnog.

- Da, i Đorđo je poznavao banatsku kuću. Nigde se tako spokojno ne spava, kao u panonskoj kući od naboja i možda još samo u Hercegovini. Ali takvih više malo gde ima, osim u sećanju. A što se ambijenta za rad tiče, za mene to je soba puna knjiga, u prividnom neredu. Nikada nisam nabavio dovoljno veliki sto, takav ni ne postoji. Vreme dana: rano jutro, i gluva doba noći, dok svet spava. Kafa je obavezna. Šum kiše, poželjan. Kada bi bilo moguće, naručio bih je.

* Razmišljate li već o narednoj knjizi? Hoće li i u njoj biti prepleteni Banat i Hercegovina?

- Nova knjiga je uvek načeta i začeta, uvek radim istovremeno na nekoliko knjiga, kao što redovno i po više njih paralelno čitam. Posle se neke sliju pod jedan isti naslov, druge nastave svojim putem. Neke već godinama čekaju. Odavno želim da napišem knjigu u kojoj će se paralelno sa glavnim tokom naracije odvijati zaseban roman u zagradama. Čini mi se da to odavno i radim, ali nikad nisam takvu knjigu doveo do kraja. Sada je ona prva na redu. Mada izjave ovog tipa ne mogu biti sasvim obavezujuće, jer događa se da tema iskrsne nenadano, i ponese pisca tamo gde nije planirao.


PROČITAJTE JOŠ:
Beograd je krajnja tačka Zapada i početna tačka Istoka: Diskusija u Parizu o kulturnom vrenju u srpskoj prestonici

* Kažu da ste u svom mestu Sutjeska donedavno bili poznatiji kao novinar i urednik nego kao pisac?

- Ne vidim ništa neobično u toj činjenici. Novinari jesu poznatiji, smatraju se i značajnijim od pisaca. Inače, smatram da je novinarstvo danas neuporedivo slabije i neodgovornije nego juče. Nekada smo se grizli zbog štamparske omaške, sada ništa ne predstavlja ni materijalna greška koju sami, iz neznanja, unesemo. Postalo je poput brze hrane: stisni i progutaj, pa idi dalje. Ali od nepismenosti, i povlađivanja neukusu i površnosti, još je gore što mediji pristaju da služe moći (što je pojava globalnih razmera, žrtva je misleći pojedinac, ali i čitavi narodi) - štaviše, kao da se utrkuju u tome. Nije istina da mora, da nema alternative; o tome svedoči celokupna naša istorija, svest o tome čuva naša književnost.


HANDKE ĆE IZDRŽATI

* KAKO doživljavate političku halabuku u delu javnosti na vest o dodeli Nobelove nagrade vrsnom piscu Peteru Handkeu?

- Kao još jedan bezobrazluk. Bahati svet koji nije ni čitao Handkea, ili ga je čitao površno i na pogrešan način, zahteva od velikog pisca da mu ispunjava želje - svako odstupanje od ustaljenih predstava, nametnutih medijskom bukom i voljom Imperije, čim se darne u sliku sveta za koju su mislili da je zapečaćena na vjeki, izaziva kod njih histerijsku pomamu. Šta je književnost, ne znaju niti ih interesuje. Bilo je u redu kada su se oglašavali Havel, Gras, Ljosa, i pozdravljali bombardovanje naše zemlje, a neprihvatljivo je kada progovori Handke, neko ko drugačije misli. On je već pokazao da je dovoljno snažan, izdržaće. Za Nobelov komitet, pak, ništa nije sigurno.