POZORIŠNI komad Ferenca Molnara, napisan 1909. godine, prirodno pripada periodu uzleta ekspresionizma u Evropi. Iako bulevarskog sižea (ljubavni promiskuitet likova sa društvene margine), sa dobrim naslovom "Karusel" u verziji za mjuzikl (Rodžers i Hamerštajn), "Liliom" se ne opire ni fragmentarnoj dramaturgiji ("slike"), a ne bi bio neuspešan ni u epskom teatru, Brehtovog tipa...

Sve zbog toga, što u ovoj adaptaciji Molnareve drame (Ana Tomović, Slobodan Obradović, Bojana Denić, inače Umetničko veće BDP) nema psihološkog razvoja likova, koji je surovo odstranjen, na račun ekspresionističkog prikazivanja stanja. Socijalna situacija diktira moralnu svest Molnarovih junaka, pa je Liliom amoralni izvikivač na karuselu, gubitnik, zavisnik od kocke i lakog života, bez profesije i ima plan da se "preigra" u Ameriku. Njega robusno, prilično površno igra Andrija Kuzmanović, u svom maniru. Empatiju prema "dečku iz komšiluka" zadobija svojom neposrednošću i toplinom, kojom kao glumac vlada. U "Liliomu", te lepe osobine rade protiv ekspresionističkog stila cele predstave, "omekšanog" posterom Džejmsa Dina, takođe previše simpatične "propalice".


PROČITAJTE JOŠ:
Igor Đorđević u ulozi Kaligule: Počele prve probe nove predstave u Narodnom pozorištu

Time je rediteljka Ana Tomović prilično saplela inače dobru ideju o antimimetičnosti "Lilioma". Mlada Juli (Maja Izetbegović), na primer, potpuno je od Kuzmanovića različita. Svojim ravnim, iskidanim govorom, ravnodušnošću, distancom, tačno tumači potrebnu ekspresiju. Takođe, Jadranka Selec (Gospođa Holunder), pravilno je predstavila prigradski polusvet sa otklonom, bez emocije. Marko Živić (Fičur), imao je dobar ton kockara, koji je kukavica. Ivana Nikolić (Madam Muskat) u grubim crtama je prikazala svet podvodačica, manipulantkinja, kapitalizma sa ženskim licem, na "dvorišnom" nivou...

Ana Tomović je, na scenskoj rotaciji (scenograf Aleksandar Denić) je prikazala slike sunovrata Liliomovog, do smrti samoubistvom, koje je došlo iznenada, kao u drami apsurda. Samu smrt naslovnog junaka, Kuzmanović je odigrao dobro, izražajno, u stilu žanra predstave, koji traži tipove, a ne karaktere, poruku, umesto motivacije. Zato je još čudnija eksplicitna scena u kiosku, između Lilioma i Juli, kada se sreću, koja nije ni seks, ni erotika, ni pornografija, potpuno suvišna i usamljena u konceptu predstave... Mističnost Liliomovog postmortem života i muzika u predstavi (izbor Ane Tomović), kao i koreografija Isidore Stanišić, logični su elementi angažovanog ekspresionističkog teatra.

Na početku revije Regionalne unije gradskih teatara (RUTA), pre nego nemušto angažovani "Liliom", očekivao bi se komad o Beogradu, na sceni pozorišta koje je, u jednom trenutku, bilo prestonica pozorišne avangarde.