NJegov se glas pažljivo slušao

UMETNIK i umetnost ne mogu da promene sliku sveta. To su glasovi u pustinji koji se čuju i kojima se posvećuje relativno malo pažnje. Ali ako umetnik uspe da bar na neki svoj način animira društvo onim što radi, to je već pozitivan korak.

Pročitajte još: ODLAZAK SLAVNOG VLADIMIRA VELIČKOVIĆA: Stigao ga je crni gavran sa platna

Ovako je govorio srpski i francuski akademik Vladimir Veličković (1935-2019), čiji se glas pažljivo slušao i u sredini u kojoj je živeo, a posebno u ovoj našoj, iz koje je ponikao. Njegova reč imala je težinu i kada se ljutio što su muzeji godinama bili zatvoreni, ili zbog iseljenja Grafičkog kolektiva; osluškivala se pri donošenju nekih važnih odluka koje su uticale na likovni život u Srbiji ili njegovo predstavljanje u svetu.

Pročitajte još: ZLATNI PRESEK SRPSKE KULTURE: Javnost se oprašta od Vladimira Veličkovića

Bez ustezanja je govorio i o pogubnosti ratova u bivšoj Jugoslaviji ("Zbog cepanja zemlje mediokriteti su digli glave na svim stranama"), štetnim odlukama političkih elita (kroz razna razdoblja koja je proživeo, nije ublažavao kritičku oštricu), kretanjima u savremenom svetu... Kao umetnik i angažovani intelektualac promišljao je vreme u kome je stvarao.

- Osnovni podsticaj u stvaralaštvu za mene je ono što čovek radi čoveku - otkrio je jednom za naš list. - Rezutat su sve moguće katastrofe, masakri, patnje, krici, bolovi... To i dalje traje i osećam se obaveznim da na to reagujem. Čini mi se da je moja humana, angažovana, intelektualno-filozofska dužnost, da tim temama dajem značaj.

Smatrao je da je kultura prava slika svakog naroda i zemlje i da ostavlja neizbirsive tragove za istoriju, a istovremeno je bio svestan da mnogo toga zavisi od budžeta i novca, koga u državnoj kasi nikada nije bilo dovoljno, kao što nemamo ni pravih mecena:

- Izgleda da su mnogi naši ljudi još pod "stresom" takozvanog primarnog i primitivnog kapitala (vile, avioni, jahte), pa se nadam da će, kada ih to prođe, odvojiti koji dinar za kulturu.

Kao jedan od najvećih problema Srbije, primećivao je odlazak mladih, obrazovanih ljudi. Odrekao se svoje nacionalne penzije, i već gotovo deceniju, fond sa njegovim imenom i galerija "Haos" nagrađuju najboljeg mladog crtača ("Nacionalnu penziju nisam doživeo kao socijalnu pomoć, već kao priznanje za minuli i sadašnji rad. Stoga sam odlučio da taj novac bude pomoć mladim ljudima koji neguju crtež").

Strahovao je što se poslednjih godina psihoza ratova i terorizma širila svetom, poput domina. Zalagao se za evropski put Srbije, ali uočavao važnost Rusije u svetskoj politici ("Putin vuče vrlo pametne i lukave poteze, koji bi mogli da doprinesu rešavanju pojedinih kriza. A ima ih napretek").

Jednom je na novinarsko pitanje dokle su stigli njegovi gavrani odgovorio:

- Raširili su svoja zloslutna crna krila, zauzeli su prostor, ustremili su svoj kljun na tog čoveka (nas), palog, ranjenog, nemoćnog... Voleo bih da se varam, a možda će i mene ispratiti do večnih lovišta, i neću stići da ih zamenim ničim drugim.

MIT O MEDIALI

MEDIALI sam sasvim "površinski" pripadao - izjavio je, u razgovoru za "Novosti". - Podlo sam ih koristio da bih izlagao. Ako je Mediala, kako neki tvrde, lokalni mit - mora se znati da je taj mit bio prilično velikih dimenzija i jedini suprostavljen enformelistima. Na njih je bila dignuta neka mala hajka, ali je veoma brzo prekinuta tekstovima Peđe Milosavljevića i Oskara Daviča.

ATLETSKI ŠAMPION U MLADOSTI

SPORT je bio važan u Veličkovićevom životu: igrao je tenis, skijao, ali i pravio plakate za svetsko prvenstvo u fudbalu u Španiji 1982, a deceniju potom i za Olimpijske igre u Barseloni:

- Bio sam kao junior atletičar Crvene zvezde u nemogućim uslovima. Bili smo bez prave opreme, što nas nije sprečilo da budemo rekorderi Jugoslavije na 4X100 metara.