Ivana Popović Ilijin: Temelj za sve je – ljubav!

PREDSTAVA „Inside out“, Pozorišta na Terazijama, trenutno je najpopularniji mjuzikl na beogradskim scenama, u kome glumica Ivana Popović Ilijin, kao Moli, ostvaruje jednu od najboljih uloga dosadašnje karijere.

Ova predstava ima srećan kraj, jer su junakinje spremne da se suoče sa preprekama koje im život nameće. Moguće je biti savršeno nesavršena. Biti voljena baš takva kakva jesi.

Odgovoriti na jedno jedino pitanje: Da li sam spremna za novi dan? Ivana, u intervjuu za Novosti online, daje odgovore na mnoga pitanja, kroz koje nam približava svoje dane, umetnički i lični mikrosvet, meru svoje nesavršenosti i težnju da bude onakva kakva jeste, u čemu vidi suštinu sreće i štit za emocije i vrline, od terora današnjih “totalnih preokreta”, koji nas, i kao ljude i kao umetnike, čine lišenim slobode u svakom smislu.

* Predstava “Inside out” je, trenutno, najveći hit vašeg matičnog pozorišta. Vrlo kompleksna i aktuelna priča. Šta posebno izdvajate u vezi ovog mjuzikla?

Moj prvi i najjači utisak je da se rad na ovoj predstavi razlikuje od svega što sam do sada radila, kao i od onoga što je u praksi Pozorišta na Terazijama. U pitanju je kamerni mjuzikl, koji je zahtevao analizu i razgovore, kako na temu nas samih, tako i priča junakinja. U isto vreme je bilo i naporno i intenzivno, a svakako drugačije. Paralelno sa građenjem sopstvenih uloga, morale smo slušati i učestvovati u građenju i svake druge uloge, da bi zaokružile priču. Drugi utisak jeste osamnaest vrlo kompleksnih i zahtevnih songova, koje izvodimo bez podrške horskog ansambla, kao što je slučaj u ostalim naslovima. Sve to je zahtevalo mnogo više pevačkih proba, jer su mnogi songovi u višeglasju, a svaki je stilski različit, od pop-roka, preko džeza, do gospela.

foto: Dalibor Tonković

* Na kakve reakcije publike nailazite, pošto je tema psihoterapije, kod nas, još uvek ona o kojoj se šapuće, a na koji način sami sebi možemo da pomognemo?

Mislim da je predrasuda da se o tome šapuće, ili je nekada bilo tako, ali se poprilično razbila u međuvremenu. Ova predstava nema brojan ansambl i traje skoro tri sata, pa smo imale zebnju da li će publika biti zainteresovana za ovaj prilično drugačiji sadržaj. Međutim, s velikom pažnjom gledaju predstavu, mi to osećamo na sceni. „Utihnu“ u pravim momentima, ali se i nasmeju na određenim mestima, iskreno ili ironično, jer su nešto prepoznali kod sebe ili drugih. Reaguju vrlo životno, jer sam sigurna da se pronalaze. Najteže je rešavati svoje probleme, to je oduvek tako. Ako si u stanju da slušaš drugog, to je put da dođeš i do sopstvenih saznanja i nekih razrešenja. Ovim junakinjama je bilo potrebno da se susretnu, a dozvolivši sebi da „uđu u tuđu kožu“, osmelile su se da se uhvate u koštac sa svojim strahovima i da otvore put sopstvenom napretku. Na kraju, svaka se izborila za svoj novi dan, kako glasi i naziv jednog songa iz predstave.

* Moli je zbog porodice ostavila uspešnu karijeru i upala u zamku. Zašto smo, uopšte, dovedeni u poziciju da biramo i da li je zbog toga porodica, danas, u velikoj meri, urušena?

Rekla bih da Moli nije upala u zamku, već u život. Ona je smatrala da, ako se stavi u službu porodice, to je pravi put. Zanemarila je svoje druge uloge, plašeći se da se vrati karijeri, jer nije znala kako će to uticati na njenu ulogu majke. I da li je uopšte moguće biti, u potpunosti, uspešan na oba polja. To je i moja dilema i strah i nisam još uvek našla odgovor na to pitanje. Život izgleda kao da tera da biramo, ali opet, stvar je postavljanja prioriteta u datim okolnostima. Svakoj mladoj majci je teško da kalkuliše sa ovim stvarima. Ali, važno je osvestiti čak i najveći strah, jer se onda lakše nosimo s tim, ili, bar znamo u kom smeru da idemo.

foto: Dalibor Tonković

* Na koja pitanja je, u današnjem vremenu, gotovo nemoguće naći odgovore, ako govorimo o životu, karijeri, porodici, a koji koraci su, makar, pomak ka njima?

Svako vreme nosi izazove, poteškoće i probleme. Svi mi imamo utisak da je baš u našem vremenu nemoguće naći neke odgovore, a zapravo je uvek tako. Suština je da čovek bude upitan, ne mora uvek da nađe odgovore. Bitno je da ima sposobnost preispitivanja, a ne da se ukalupljuje, dajući konačne definicije. Treba ostati fokusiran na svoj život i svoj mikrosvet, jer, dok god smo sposobni da tu menjamo stvari, imaćemo uticaj i na druge sfere. Ne biti kritičan, a da ništa nismo uradili. Važno je kako pristupamo vremenu u kom živimo. U tome se ogleda sva borba.

* Kako se zaštititi od svega o čemu govori ova predstava - terora društvenih mreža, naslovnih strana, plastične hirurgije, ideala lepote, modela uspeha?

Taj teror je realnost. Možemo mu se prikloniti ili ne pristati na to. To jeste deo trenutka u kom živimo, ali ne mora da bude i naša suština.

* Koliko ste daleko od te priče? Šta čini vašu stvarnost, sreću, vrednosti?

Moj svet je vrlo jednostavan i stalno sam u pokušajima da tako bude. Trudim se da vrednujem pomalo zaboravljene vrline i da stalno tražim razloge da budem zadovoljna, što je i najteže. To ne znači da treba biti pomirljiv, već težiti ostvarenju svojih snova, ali i biti realan i na zemlji. Za mene je nepodnošljivo da se odreknem svoje slobode da bih pripadala nekome ili nečemu.

foto: Producenti PNT

* Kada se i zbog čega, u vašem životu i karijeri, dogodio „totalni preokret“?

Majčinstvo je moj najveći preokret. U karijeri nemam šta da izdvojim, za sada.

* Gluma kao izbor, životni put, unutrašnji poriv. U čemu vas je najviše, i na koji način, odredila i oblikovala?

Taj izbor je došao nesvesno, ali kada pogledam unazad, zapravo je „provejavao“ kroz sve što sam radila u životu. Nisam slučajno išla u muzičku školu, pevala u horu dugi niz godina i nastupala, kao dete, u Narodnom pozorištu, u nekoliko opera. Sva ta iskustva koja sam stekla, pogotovo pevanje u horu, bila su dragocena. Model usvajanja znanja i tretiranje discipline, kao pristup radu koji ne ubija kreativnost, primenjujem i danas. Oblikovalo me je tada, ali utiče na mene i sada. Tada smo bili naučeni koje vrednosti su na prvom mestu, ponašanju na sceni, šta znače predanost, trud i rad na sebi. Kasnije, u srednjoj školi, otkrila sam pozorište i dramsku literaturu i, logično, sva ta iskustva su me vodila ka ovome gde sam sada. Nakon Akademije, ulogom u mjuziklu „Briljantin“ započela sam svoju karijeru, koja se nastavila i kroz film i televiziju. Već deset godina sam u muzičkom pozorištu i malo sam se uželela klasičnog teatra.

* Često nas iznenadite ulogama u kojima vas ne očekujemo. “Zona Zamfirova” je jedna od njih. Koliko se trudite da izbegnete kalup žanra?

Imala sam sreću da mi budu nuđene različite uloge, a izazove volim i rado prihvatam. Ali, prihvatam i činjenicu da ne možemo svi sve da igramo.

* Čini se da ste vrlo stabilna i realna osoba, oslobođena egocentrizma i težnje za popularnošću. Da li time branite suštinu svoje profesije?

Odbrambeni mehanizmi su nešto što je ljudsko. Nisam neko ko se zadovoljava naslovnim stranama. Važnije mi je šta i kako radim. Volim svoj posao, i suština umetnosti jeste da bude vidljiva i podeljena. Deljenje znači i učestvovanje, stvarati za nekoga, a ne za sebe. Težište vage ne sme da odvuče od smisla i da krajnji cilj bude lična prezentacija, jer to više nije umetnost. Mislim da ovim stavom ništa ne gubim. Naprotiv. Čuvam emocije za sebe, iako me je majčinstvo učinilo ranjivijom i emotivnijom. Ali, i dalje mislim da to nije nešto što bih sa svima delila.

foto: Producenti PNT

* Šta, ipak, vredi podeliti?

Vrlo sam emotivna. S jedne strane, to je vrlina, jer vodi empatiji koja nam toliko fali, a s druge, može biti kontraproduktivna za mene samu. Uz to sam i veliki perfekcionista, što mi ponekad donese i ono loše, jer je realnost često drugačija. Moramo biti svesni šta je do nas. Ovo je imperativ na kom treba da radim.

* Šta vas, generalno, uvek vodi napred, na šta se oslanjate, u šta verujete?

Uvek me vodi sopstveni osećaj za meru, ili bar želja da nađem meru i balans.

* U stabilnom ste braku. Šta je temelj vaše porodične harmonije, danas, kada je ona toliko retka, apropo priče o temi predstave “Inside out”?

Nema recepta ni za porodičnu harmoniju, ni za roditeljstvo. Samo svakodnevne male bitke koje se trudimo da dobijemo. Treba osluškivati i svoje i tuđe potrebe. I naći meru. Kao majci, želja mi je da kod ćerke negujem autentičnost. Najvažnije mi je da, u svakom trenutku, oseća da je voljena. Da joj ljubav postavim kao temelj svega ostalog. Sve ovo se odnosi kako na porodicu, tako i na posao.