Milka Stojanović: Davala sam dušu na sceni

SVE je u vezi sa primadonom Milkom Stojanović izuzetno i veliko - izuzetna karijera, velike uloge na najvećim scenama sa izuzetnim partnerima, velika lepota i izuzetan glas, velika, najveća ljubav sa izuzetnim čovekom i velikim umetnikom Živanom Saramandićem... Po drugi put je, nedavno, ime sjajnog našeg soprana uvršteno među stotinu najboljih muzičara sveta, u izboru Međunarodnog biografskog centra u Kembridžu koji je Milku na istu ekskluzivnu listu uvrstio i pre deset godina. Prošle nedelje operska diva ovenčana je i Izuzetnom Vukovom nagradom za doprinos kulturi, koja ju je posebno obradovala jer joj je došla “od svog grada i naroda” - kao još jedna potvrda da njena umetnost traje i ostaje zapisana u vremenu.

PROČITAJTE I: Milka Stojanović: Nema pesme bez harizme

* Ljubav publike prati vas od prvih koraka na sceni...

- Čini mi se da je čitavo moje biće oduvek bilo usmereno na muziku i nameru da tu svoju muziku podarim svim ljudima sveta, i rano sam ostvarila svoj san. Već sam debitujući kao Amelija u Verdijevom “Balu pod maskama”, sa velikim italijanskim tenorom Luiđijem Otolinijem, doživela da se pozorišnom dvoranom ori: “Avanti, Milka!”. Taj jedinstveni, sjajni odnos sa publikom prati me do danas kada nastupam povremeno i sa prilagođenim repertoarom.

* “Preskočili” ste male i srednje uloge, odmah ste pevali one velike i teške; postoji li ipak neka koju izdvajate?

- Kao Dezdemona u “Otelu”, Jaroslava u operi “Knez Igor”, Santuca u “Kavaleriji Rustikani”, Grofica u “Figarovoj ženidbi” - ostvarila sam četiri - pet velikih i teških uloga u tri prve godine karijere, što je već po sebi podvig. Takvo je moje biće, volim izazove i rizike u koje se upuštam sa svom energijom i sa svom svojom zaljubljenošću u život.

U Sant Agati, u Verdijevoj kući- -muzeju, zapisano je moje ime, kao jedne od najboljih interpretatorki njegovih dela uz ime Zinke Kunc. Sve svoje role volim, no neke su upečatljivije ili emocionalno zahtevnije, poput Travijate, Norme, ili Aide koju sam mnogo pevala u najvećim kućama u Italiji, u njujorškom Metropolitenu, moskovskom Boljšom teatru, Bečkoj državnoj operi...

* Među velikim imenima, koga izdvajate kao partnera na sceni?

- Imala sam za partnere najveće pevače sveta, poput Dominga ili Pavarotija, velikog tenora dečačke energije. Ali po neuporedivom, najvećem intenzitetu spoja na sceni pamtim Marija del Monaka i naš susret u “Otelu” 1971, na snimanju te predstave u Narodnom pozorištu, kojoj su prisustvovali i Tito i Jovanka Broz. Doputovala sam pravo sa nastupa u Minhenu, padao je sneg, nudili su mi vojni avion do Beograda. U pola osam sam ušla u pozorište a da Del Monaka prethodno nisam ni videla. Pamtim, silazim kao Dezdemona a on me gleda, privlači me pogledom i svim svojim bićem... Ta fascinacija na sceni nešto je neponovljivo, nezaboravno. Mario i ja ostvarili smo tada trijumf, dobila sam korpu cveća od Tita, kome smo Živan i ja docnije pevali bar 30 puta.

* Učili ste kod jedne Zdenke Zikove, za mentora imali drugu divu - Zinku Kunc. Da li je minulo doba istinskih operskih diva?

- Dive se prosto rađaju i njihovo vreme je u tom smislu neprolazno jer kad se diva rodi - svako vreme je njeno. Moje srce pripada Mariji Kalas, ona je u potpunosti moj tip, prekrasna, nedostižna pevačica, ali i žena koja je živela život sa ljubavlju i intenzitetom. Marija je u svetu opere potpuno posebna. Umetnost traži individualnost, a nažalost prečesto operskim pevačima glava služi kao rezonator, dok kod baletskih igrača važi ono “ko nema u glavi ima u nogama”...

* Koji je recept za ljubav i trajanje kada se dva takva individualca, umetnika, nađu pod istim krovom?

- Moj susret sa Živanom bio je poput sudara dva nebeska tela. Nas dvoje smo postali par 1969, a venčali se 1971. Vrlo su retki spojevi dve tako jake ličnosti. Neophodno je da su partneri podjednako ostvareni, samo u tom slučaju među njima nema rivaliteta već samo želje da onaj drugi bude još bolji, jači, da ostvari sebe i pruži ono najbolje.

U muzici koja jeste moja profesija iako ne volim da je nazivam poslom, strašno mnogo dajemo sebe, vek umetnika je prečesto kratak, a tek u iznimnim slučajevima dug. Zato je važno šta ostavimo mladima u amanet, za budućnost, i bitno je živeti radujući se svakom danu, bez planova...

PROČITAJTE I:Milka Stojanović: Muzika daruje mir i sreću

* Sami ste veoma moderni i u skladu sa vremenom - smatrate li da i operu treba “modernizovati”?

- Nisam za potpuno tradicionalni model ali ni za one ekstremno moderne režije - jer muzika sama govori sve. Opera je umetnost koju darujemo ljudima, koja oplemenjuje, i kao takva ona je večna.

Ja sam još sedamdesetih u popularnom šou programu “Obraz uz obraz” pevala People Barbre Strejsend. Moj Živan najpre je bio estradni umetnik, sjajno je pevao narodne ruske pesme, te i ja pevam neke ruske romanse, i pevam ih iz duše iako mi taj žanr i nije baš blizak. Volim “Gori, gori, moja zvezdo”, o ljubavi, neprolaznosti, o tome da je naša duša večna kao i umetnost.

* Trijumfi na velikim scenama nisu vas trajno “odvukli” iz Beograda - mogu li se porediti nastupi ovde sa onima u Metropolitenu, koji krasi vaša bista?

- Dobrih 20 godina provela sam po avionima, aerodromima i u svetskim metropolama, ali bilo mi je prirodno uvek se vraćati u Beograd - gde sam nekad uspevala da odigram jedva četiri predstave godišnje. Dešavalo mi se da nastupam u četiri države tokom jedne nedelje, a za to su potrebna dobra pluća i dobro zdravlje.

Bila sam se zainatila da se izrazim i ostvarim na velikoj sceni, poput Metropolitena sa 3.800 mesta, i svakako je neuporediva ta veličina, i tamošnja organizacija sa uslovima kod nas. Pa opet, ostalo je sve isto, suština je ista - izaći na scenu i dati dušu na sceni, uvek iznova.

* Godine ne brojite, pa i one “zaboravljaju” na vas, ili je i vaša mladost i vitalnost - umetnost?

- Ljudi ostare jer upadnu u naviku, neaktivnost, a treba svakoga dana raditi na svom biću, uzdizanju svojih spoznaja. Glumica Branka Veselinović veliki mi je uzor, idol, za njom je gotovo čitav vek a ona zrači životom, savremena je, moderna, zainteresovana, voli ljude, decu, odiše životnom radošću.

Godine, na neki način, i ne postoje, postoji umetnost, i ono što ostavljamo za sobom. Umetnik je moćno biće koje ovaploćuje lepotu stvaranja, on postiže moć kojoj ljudi toliko teže na najprirodniji način, umetnik ima sluha za više sfere te ima direktan božji kanal za vezu sa tim sferama.

SEĆANjE NA ŽIVANA

SVAKOG 4. avgusta održimo veče sećanja na Živana u Tkačkom dvoru u Rakarima, etno-centru na imanju moje sestre, primenjene umetnice Zagorke Stojanović, ikonotkalje i tapiseristkinje koja je i sama dobitnica Vukove nagrade. Tamo, na pozornici pod lipom, otpevam neku rusku pesmu koju je Živan posebno voleo - kaže Milka Stojanović. - Nastupam na koncertima u organizaciji asocijacije “Žena plus” za pomoć ženama i deci ugroženim HIV-om. I danas sarađujem sa pijanistkinjom Darinkom Paunović, koja je godinama pratila Živana i mene na svim putovanjima.