Da li su u laži kratke noge?

IZREKE i pouke, proistekle iz vekovnog iskustva, na kojima su vaspitavani mnogi naraštaji (pa i narodi), kao da ubrzano nestaju iz naših života. Ta esencija mudrosti, nekad sažeta u samo dve reči, često se citirala u svakodnevnom govoru. Narodnom poslovicom “poštapali” su se profesori i roditelji, tešili ljudi u nevolji, vežbalo se sopstveno strpljenje. Čak i kad se izgubi sve što se izgubiti može, ostajala je poslovica kao poslednja nada, nepobitna činjenica da jednog dana, ipak, sve mora doći na svoje mesto.

Šta se desilo s narodnim mudrostima? Nedavno je ovu temu u jednom neformalnom razgovoru postavio glumac Branko Jerinić, upitavši šta bi sa onim “ko traži veće, izgubi iz vreće”, “u laži su kratke noge”, “oteto prokleto”? Smeh koji je usledio, bio je najbolji odgovor u kakvom vremenu i s kakvim uverenjima živimo...

- Neophodno je sprovesti ozbiljno istraživanje da li se danas poslovice uopšte upotrebljavaju. Ako se ispostavi da je zaista tačno da su nestale iz upotrebe, treba razmotriti zašto. Razloga bi moglo biti više - kaže Nada Milošević Đorđević, nekadašnji profesor narodne književnosti na Filološkom fakultetu. - Ako pođemo od opšte poznate definicije da je poslovica zaveštajna formulacija iskustva, jezgrovito opažanje prihvaćeno u tradiciji, onda treba krenuti od toga koliko se s vremenom promenilo samo iskustvo. Ali i odnos prema tradiciji. Jer usmena tradicija živi samo ukoliko je izraz zajedničke, kolektivne i individualne svesti, što posebno važi za poslovice koje se prizivaju u svakodnevici, povodom nekog događaja ili zbivanja.

Profesorka Milošević objašnjava da pošto svakodnevica priziva samo loša iskustva (a usmena tradicija sa svojim moralnim idealima predstavlja prošlost) onda bi jedan od razloga za nestajanje poslovica mogla biti njihova sadašnja neprimenljivost:

- Sledeći razlog bio bi takozvani novogovor, koji u svojoj užurbanosti vaspitnu stranu poslovice svodi na kratku, ironičnu aluziju. Treći, možda i najvažniji razlog jeste nedostatak “usmenog” obrazovanja, poznavanja srpske narodne književnosti, koja je prestala da bude misaoni oslonac...

Antropolog Bojan Jovanović primećuje da udaljavanjem od konteksta u kojem su poslovice nastale, dolazi i do zaboravljanja njihovog osnovnog značenja:

- One, sa izrazito moralnim poukama koje su se dugo upotrebljavale (a humanističke vrednosti uvažavale), stvorile su utisak o svojoj nepromenljivosti. Odnosno da dolaze iz davne prošlosti i samim tim obeležavaju i našu sadašnjost - kaže Jovanović. - Ipak, upravo poslovice pokazuju kako se one samo formalno pamte i ponavljaju, dok se zaboravlja prvobitno značenje... Mi živimo u burnom vremenu, pa su i promene brze i dramatične. Posledice su, naravno, i naše dugogodišnje krize, nemogućnosti da izađemo iz ovog neodređenog “prelaznog” stanja. Tradicionalno-moralne vrednosti kao što su poštenje, ljudskost i čestitost prestale su da važe. Sve naše nekadašnje moralne pouke, kao duhovne devize i zlatne poluge ljudskog opstanka zamenjene su drugim vrednostima: novcem kao novim božanstvom i devizama - kao inostranom valutom.

Jovanović upozorava da je čovek prvo izneverio sebe, pa svoje bližnje, onda i sve ostale ljude. Paradoks i tragična okolnost su, što takvom čoveku društvo daje za pravo:

- Pokazuje se da se moralne vrednosti više ne isplate, da je “isplativije” biti lopov nego čestit čovek. Da je korisnije korumpirati i kupovati diplome nego radom doći do njih. Da je, u stvari, najbolje steći politički “imunitet”: on omogućava legalizovano kršenje ljudskih i moralnih pravila. Imajući sve ovo u vidu, jasno je zašto neke poslovice o vrlinama postaju deo kulturne prošlosti.

Psihoterapeut Zoran Milivojević zapaža da su određene izreke nastale u “zoni” siromaštva i preživljavanja, i da opravdavaju siromaštvo naglašavanjem moralnih osobina onih koji nemaju. U takve izreke spadaju “bolje je nemati nego otimati” i “bolji je dobar glas nego zlatan pas”:

- Verujem da se danas većina mladih ne bi saglasila sa ovakvim izjavama... Izreke koje odražavaju psihološke karakteristike često imaju univerzalno značenje. Izreka “krivac se i senke boji” ukazuje na to da ljudi sa osećajem krivice zbog nekog ranijeg postupka iščekuju da im se dogodi nešto negativno (neka vrsta zaslužene kazne), zbog čega preterano reaguju na svaki znak da bi ih nešto moglo ugroziti - objašnjava Milivojević. - Isto tako “u laži su kratke noge” ukazuje da osoba koja često laže može u tome uspeti samo kratkoročno, ali da na duge staze biva razotkrivena kao lažljivac. Odnosno, da će dugoročno gledano biti “uhvaćena” u laži.

Lingvista Vlada Đukanović izričit je u stavu da se nikakve promene nisu desile u našem vremenu, niti da je ono izneverilo moralne pouke narodnih poslovica:

- Nikada u istoriji ništa od toga nije bila stvarnost nego verbalni pokušaj da se uspostave moralne vrednosti! Kada saberete koliko se ljudi po njima ponašalo, verovatno nećete dobiti veći procenat nego danas. Nije slučajno ni što biblijske zapovesti kažu “ne kradi” i “ne ubij”. Upravo zato što su ljudi od davnina krali i ubijali. I poslovice su nastale kao pokušaj da se uspostave viši ciljevi - ističe Đukanović. - Problem je što se propovedalo, ali se nije radilo. Međutim, ako ste se nalazili u organizovanom društvenom sistemu, niste tako ogoljeno mogli da prikazujete stvari.

Jer, kako objašnjava naš sagovornik, u organizovanom sistemu vrednosti bilo je nedopušteno promovisati nepodopštine:

- Nije mogao da vam se pojavljuje kriminalac na TV i dokumentarno prepričava svoje doživljaje, zato što je kriminal bio vrednosno nedopušteno ponašanje. Korupcija, šutiranje novinara u studiju, psovanje pred kamerama, očigledne laži - sada su bez kočnica, normalni. Nema ko da ih vrednuje kao nedopušteno ponašanje i kaže “ovo nećemo emitovati”! Da smo civilizovano društvo, o ovome ne bismo ni razgovarali. Iz svega rečenog sledi sasvim logičan zaključak: vratili smo se nekoliko civilizacijskih stepenica unazad.

Đukanović podseća da, nažalost, živimo u vreme u kojem niko ni za šta ne snosi odgovornost. To ne znači da je sistem vrednosti poremećen, već da više ne postoji. Ali to takođe govori i da se uspostavlja novi sistem “vrednosti”.

- U njemu je sve dopušteno. Svako ima pravo da kaže sve. Nepismen čovek može sasvim ravnopravno da polemiše sa akademikom. I da svi misle da je to normalno! Doduše, nije to tako samo kod nas, niti zavisi samo od nas. U celom svetu je prisutna korupcija, laži i prevare, plagiraju se doktorati i čine razne nepodopštine. Razlika je što se to ponekad kod njih ne toleriše, a kod nas se toleriše uvek...