Dejan Stojiljković: Pisci su neki čudni ljudi

NEKO je već rekao da je hrišćanska revolucija jedina revolucija u istoriji civilizacije koja je uspela. To mi je bila neka vrsta ideje vodilje. Činjenica da su jednu veliku imperiju srušili ubogi robovi koji su se molili svom jedinom bogu i koji su se svesno žrtvovali a ne neke velike vojske i armije - kaže za "Novosti" Dejan Stojiljković, o novom romanu "Znamenje anđela", koji je u izdanju "Lagune" doživeo već četvrto izdanje.

Ovo je priča o rimskom caru Konstantinu Velikom, osvitu novog doba, uzdizanju nove vere, snazi prijateljstva, najvećem progonu hrišćana u istoriji, poslednjim danima Rima i začetku slavnog Vizantijskog carstva.

* Reč je o prelomnom dobu za civilizaciju?

- Pojava Konstantina donosi jedan veliki civilizacijski iskorak, ne samo u pogledu religije, slobode ili tolerancije. Za ekonomske reforme koje je sproveo i njima stavio tačku na famoznu "krizu trećeg veka" danas bi dobio Nobelovu nagradu. Paradoksalno, stalno se ističe nedokazana teza da je ubio ženu i sina a zaboravlja se da je pomenutim reformama spasao milione života. Ukinuo je gladijatorske borbe, uveo nedelju kao neradni dan, doneo niz zakonskih akata koji su i danas osnova pozitivnog prava u mnogim zemljama...

* Šta vas je privuklo Konstantinu?

- To što je bio izuzetan karakter, ličnost kakva se u istoriji pojavljuje jednom u petsto godina. Bio je bolji vojskovođa od Cezara, mudriji državnik od Pompeja, govornik ravan Katonu i Ciceronu... Izvanredan strateg i neustrašiv ratnik, a istovremeno i veliki humanista. Bio je prvi rimski car koji je ozbiljno razmišljao o ukidanju ropstva što je za to vreme bilo nezamislivo.

* Neki kažu da je prihvatio hrišćanstvo samo iz političkog koristoljublja, a drugi - da je bio istinski obuzet ovom verom. Gde ga vi smeštate?

- Ozbiljni istoričari poput našeg profesora Radivoja Radića su se već složili oko toga da je Konstantin prihvatio hrišanstvo i iz političkih i iz verskih razloga. Bio je to s jedne strane svesni čin državnika koji je unapredio carstvo i pomirio religije, a s druge - lični akt jednog iskrenog, verujućeg čoveka. Jedno bez drugog nije moglo. U poslednje vreme se javljaju razne neznalice i manipulanti koji žele da iskrive pravu sliku o Konstantinu i njegovom vremenu, ali istorijska nauka, i kod nas i u svetu, Konstantina prepoznaje kao velikog državnika i reformatora i tu nikakve teorije zavere i izmišljotine ne mogu da promene sliku o njemu.

* U romanu su, uz Konsantina, još dva lika koji će takođe postati hrišćanski sveci?

- To je i suštinska razlika između romana i predstave, pozorišni komad je fokusiran samo na Konstantina dok roman govori još o dva njegova savremenika - generalu Georgiju, potonjem svetom Đorđu i tribunu Dimitriju, potonjem Dimitriju Solunskom. Oni su služili pod Dioklecijanom i Galerijem, baš kao i Konstantin, i bilo mi je intrigantno da ih povežem i ispričam priču o tri prijatelja koji su zajedno promenili tok istorije. Georgija sam predstavio kao harizmatičnog vojnika koji hrabro istupa pred imperatora da bi ispovedio veru, one se ne koleba, ne sumnja i spreman je na žrtvu. Dimitrije je, s druge strane, čovek ophrvan sumnjama i vizijama... Neke od njih su istovremeno zastrašujuće i veličanstvene, on vidi svet anđela i može da nasluti buduća vremena. Obojice se Dioklecijan i suvladar mu Galerije strašno boje i zbog toga odlučuju da ih pogube. Scenu u Apolonovom hramu u Nikomediji gde Sveti Đorđe svedoči Hrista, a Konstantin je svedok tog čuda, smatram jednom od najuspelijih u svojoj karijeri pisca.

* Planirate li da uskoro posvetite književnu pažnju nekoj novoj velikoj ličnosti?

- Biće to Ivo Andrić. Ovih dana moj prijatelj i kolega Vladimir Kecmanović i ja uveliko pišemo zajednički roman o našem Nobelovcu. Biće to priča o tri godine koje je Andrić proveo kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj. Roman počinje predajom akreditiva prilikom koje Andrić upoznaje Hitlera i ide dalje sve do 6. aprila 1941. i sloma Jugoslavije. Andrić i pukovnik Vauhnik su upozoravali naše u Beogradu da će biti bombardovanja, znali su čak i datum i vreme, ali su se Simović i ostali oglušili na tu depešu. Takođe, Andrić je u to vreme u Berlinu upoznao i svoju buduću suprugu Milicu Babić Jovanović. Biće to uzbudljivi istorijski roman. Ljubav, politika, intrige, spisateljska poezija... Sve to u osvit jedne od najvećih katastrofa u istoriji Evrope i u samom srcu velikog zla zvanog nacizam. Roman će imati i svojevrstan trilerski zaplet i verujem da će čitaocima biti zanimljivo da vide Andrića u jednom drugačijem svetlu. Planiramo da ga objavimo za sledeći Sajam knjiga.

* Kako se srpska književnost drži u aktuelnom kulturnom ambijentu?

- Ne vidim zašto bi književnost zavisila od aktuelnog kulturnog ambijenta. Kakav god da je ambijent, a setićemo se da je bio mnogo gori, recimo, devedesetih, književnost živi mimo njega ili u inat onima koji ga stvaraju. Književnost je žilava biljka, a pisci su čudni ljudi. Ja, recimo, ne znam kako bih i da li bih uopšte mogao da pišem u nekoj uređenoj zemlji kakva je recimo Švajcarska. O čemu bih pisao? S druge strane, postoji ta besmislena težnja domaćih književnika da budu društveno angažovani i relevantni. Po svaku cenu. To je lepo primetio ministar Tasovac kada je rekao da su mnogi pisci poznatiji po svojim kolumnama i izjavama vezanim za dnevnu politiku nego po svojim knjigama.

* Kod nas je izgleda sve postavljeno naopako?

- Mnogi nazovipisci prvo kreću sa mudrovanjem i prodajom magle, a tek onda napabirče nešto na hartiji. A i to što napabirče je najobičnije đubre. Ako već želiš da svi čuju tvoje mišljenje o politici, vladi, ekonomiji, istraživanju svemira... potrudi se da iza tog mišljenja stoji nešto više sem bolesne ambicije i gole sujete. Basara je prvo napisao "Famu" pa tek onda počeo da analizira i vivisecira bolesti sprskog društva. Ali jedno je kada to čini ostvareni i ugledni pisac koji je taj ugled stekao svojim književnim opusom, a drugo kada pamet hoće da ti soli samoproklamovani književni bard čije knjige neće da čita ni uža rodbina. Što je najgore, upravo ti sračunati i netalentovani politikanti koji se lažno predstavljaju za književnike su glavni krivci za mnoge loše stvari vezane za pomenuti kulturni ambijent.

SOFIJA I NIŠ

* Koliko vas je inspirisala činjenica da su Konstantin i Galerije rođeni na našim ili bliskim prostorima?

- Galerije je rođen u Bugarskoj, u okolini Sofije, a umro je ovde. Ostavio je veliki trag na ovim prostorima pa ga zato često nazivamo "našim". Bio mi je potreban jak negativac u romanu i Galerije se pokazao kao savršeno rešenje. Mislim da sam uspeo da dočaram svu surovost i sumanutost tog čoveka, koji je bio veliki državnik, ali ga je pojela mržnja i sopstveno ludilo. Interesantno je da je Galerije poslednji rimski car nad kojim je obavljena apoteoza - uzdizanje umrlog vladara među bogove. Ispada da je sa njim umrla i jedna religija verovanja u stare bogove Rima. Konstantin je moj sugrađanin, pa nas ta činjenica, da smo obojica rođenu u Nišu, automatski obavezuje.