ČITALAČKA publika deli se na obrazovanu manjinu i na masu. Prva, znajući strane jezike, gotovo je prestala čitati srpske stvari. Masa ne uživa u literarnim spisima, ona se hrani senzacionalnim romanima koji se opet iz strane književnosti prevode... Knjiga za narod nema dobrih. Ove što izlaze ne čitaju se; one se samo honorišu.

Iako deluju sasvim aktuelno, ove odgovore dao je Slobodan Jovanović (1869-1958) u intervjuu 1899. godine, na pitanja o uticaju stranih literatura u srpskoj književnosti, odnosno o domaćoj popularnoj književnosti.

Bio je rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u izgnanstvu, predsedik Srpske kraljevske akademije i najveći srpski pravnik. Da je u životu i neumornom radu ovog istoričara srpskog 19. veka, hroničara parlamentarnog života, nezaobilazno mesto imala književnost, srpska i strana, i njeno tumačenje, pokazuje knjiga „Slobodan Jovanović - Iz istorije i književnosti“, u izdanju „Beoknjige“, „Informatike“ i Srpskog liberalnog saveta, koja će u petak biti predstavljena u Narodnoj biblioteci Srbije.

Književnost, po rečima Mila Lompara, autora predgovora, nije samo područje duha na kojem se Slobodan Jovanović lako i uspešno kretao nego je i konstitutivno svojstvo njegovog duha. Ona pripada prirodi Jovanovićeve refleksije i u slučajevima kada je zalazio na druga naučna područja, posebno kada je pisao svoja istoriografska dela.

ZMAJEVO PEVANJE „U ENGLESKOJ postoji zvanje dvorskog pesnika. Kome se ono poveri, taj ima dužnost da opeva sve važnije događaje u životu vladalačke porodice, rođenja, svadbe, umiranja... Taku dužnost od prilike vršio je kod nas Zmaj, ali s ovom razlikom. On se nije hteo izjednačiti samo s jednom porodicom našeg naroda, pa ma to bilo i silom najvišom. On se izjednačio s celim narodom. Nema tog događaja u narodnom životu u kome on nije učestvovao svojim stihovima. Njegova ‘Pevanija’ to je kronika našeg doba. Zmaj nije bio pesnik mimo sveta, što živi sam sa svojim snovima. On je zajedno sa svojim suvremenicima proživeo sve njihove značajne trenutke“, zapisao je Jovanović 1899, u tekstu „U Zmajevu spomenicu“.

- To nam, dakle, sugeriše kako kroz ispitivanje svojstava koje je ispoljio kao književni kritičar možemo nazreti konstante duhovnog lika znamenitog pravnog, političkog i istorijskog mislioca. To, takođe, znači da je on - ostavljajući pečat svog duha na književnim delima - istovremeno ispisivao osobenu definiciju vlastitog gledanja na svet, i, sledstveno, vlastitog - poglavito istorijskog - pripovedanja o svetu - kaže Lompar.

U izboru koji donosi ova knjiga, našli su se Jovanovićevi tekstovi o Filipu Višnjiću, Vuku Karadžiću, Ljubomiru Nediću, Jovanu Skerliću, Bogdanu Popoviću, Vojislavu Iliću, Dragiši Vasiću, Zmaju, Njegošu, Lazi Kostiću, srpskoj pozorišnoj književnosti, knjižari Gece Kona... U drugom delu knjige autor razmatra pisce koje je izdvojio na horizontu svetske književnosti: Voltera, Stendala, Džordža Meredita, Prusta, Zolu, Ibzena, Džonatana Svifta...

Jovanović je, premda moderan mislilac, skeptik i racionalista - umeo da oseti teški dah sudbine u književnom delu, da razume ono što je neumitno u junaku i u svetu. O njegovom osećanju umetnosti govori i ocena iz 1922. godine, kako je Prustov roman „jedan roman bez radnje“, kako je njegov stil „jedan stil koji više nagoveštava nego što potpuno kazuje“, jer Prust „bi hteo da utvrdi magnovene potrese, da obeleži jedva primetne prelive, da uhvati one male potajne utiske kojih smo jedva svesni“.

Njegovo izoštreno estetsko čulo bilo je nepogrešivo i kada je reč o srpskoj književnosti. Govorio je da od svih pisaca koji su se javili posle 1918, vrede samo dvojica, i to su Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, jer samo oni imaju talenta, sve je ostalo prolazna stvar.

- To je izvanredno svedočanstvo kako je umetničko osećanje Slobodana Jovanovića bilo iznad njegovog građanskog pogleda na svet. Jer, iako nije mogao biti sklon radikalnom defetizmu modernih duhova u književnosti posle Velikog rata, on je izdvojio upravo onu dvojicu pisaca koji su svojim književnim radikalizmom, svojom duhovnom avangardnošću izazivali otpor tradicionalne i građanske svesti u nas - ističe Lompar.