Uglješa Šajtinac: Bekstvo od istorije

B. ĐORĐEVIĆ

03. 02. 2012. u 20:55

Šajtinac o romanu “Sasvim skromni darovi”, za koji je dobio “Vitalovu” nagradu: Ljudi iz ove zemlje odlaze, ali i dolaze, kreću se iz svih smerova i u svim pravcima

ŽELEO sam da se oslobodim suvišnih opisa i prepričavanja. Naravno da nisam uspeo, ali sprovedena u obliku dva prva lica, oni su ipak više nalik onome što sam želeo. Dva glasa, dva osmatranja, dve svakodnevice. Sve što je bitno u životu to dvoje junaka, neka oni saopšte, svojim rečima - kaže za “Novosti” Uglješa Šajtinac (1971), o formi svog romana “Sasvim skromni darovi” (izdavač “Arhipelag”), sa kojim je osvojio “Vitalovu” književnu nagradu “Zlatni suncokret” i dospeo u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.

Novo delo jednog od vodećih pisaca u novoj generaciji savremene srpske književnosti, autora čuvene drame “Hadersfild”, epistolarni je roman u kome dva brata razmenjuju imejlove u kojima svedoče o svojoj američkoj i srpskoj, njujorškoj i banatskoj svakodnevici. To je porodični roman u kome se kroz sudbinska iskušenja njenih pripadnika na uzbudljiv i upečatljiv način govori o najizazovnijim društvenim pitanjima našeg vremena.

U obrazloženju odluke žirija “Vitalove” nagrade navodi se da se ovaj “kratki roman može smestiti u već opsežnu biblioteku srpskih pripovesti o emigracijama, o kolektivnim i pojedinačnim egzodusima i bekstvima”.

Na pitanje da li su srpski pisci na pravi način zagrizli u teme poslednjih emigracija i bekstava tokom devedesetih, i njihovih posledica, ili još ne postoji dovoljna vremenska distanca za suočavanje sa tim pričama, Šajtinac odgovara:

- Kao savremenik mogu da primetim da je takvih tema bilo i biće. Od tih navedenih godina nikad nije prestalo “bekstvo”. Ljudi odlaze, ali i dolaze. Na svu sreću, nadam se da kolektivnih “bekstava” neće biti, to jest egzodusa, a to je posebna tema. Nagledao sam se priča “sa one strane”, mnogi su ljudi otišli, a sad bi mi bilo interesantnije da čujem one koji su ovde došli. Recimo, one nesrećne Avganistance iz centara za imigrante u Banji Koviljači. Jednostavno, ljudi se kreću iz svih smerova i u svim pravcima. Jedino “gorivo” su nada i volja. To u čoveku ništa ne sme da ugrozi i zato će “vremenska distanca” u tumačenju sličnih pojava uvek biti neizbežna. S kolikim god zakašnjenjem da se pojavi, za dobru priču je uvek dobar čas - kaže nam Šajtinac.

Junaci romana “Sasvim skromni darovi” predstavnici su dveju generacija: one sa početka sedamdesetih, koja je devedesetih bila u ratu ili bežala od rata, odnosno one koja je rođena otprilike kad je Tito umro i kasnije. Onoj starijoj je, po Šajtinčevim rečima, ostala kakva-takva slika o društvenom uređenju pre “demokratije” i to je to “iskustvo više”.

- Zajedničko im je suočavanje sa krajem prošlog i početkom ovog veka. Ne mislim da je teret koji svaka generacija ima na sebi naročito drugačiji, lakši ili teži, tegobniji ili da se nosi s lakoćom. Ljudski vek je ono što određuje trenutak u kojem ljudi osete da nešto moraju da učine ili se nikada više neće ponoviti taj trenutak. Da nije tako roditelji bi bili beznačajni kao učitelji. Sve što opažamo i primećujemo ne bi se imalo na čemu “nastaniti”, ljudi bi bludeli kao stoka. Oni koji to priželjkuju, oni koji misle da vladaju ljudima, raduju se mogućnosti da se rađaju sve gluplji i gluplji ljudi. Odgovor na pitanje u čemu je “glavna razlika” između te dve generacije, bio bi da nema “glavne razlike” - objašnjava naš sagovornik.

SASVIM DOVOLJNO - ŠTO se naslova tiče, ukrao sam ga, delimično. “Skromni darovi” su naslov jedne religiozne himne koju su komponovali šejkeri, članovi protestantske sekte koja se geografski vezuje delimično za Veliku Britaniju, ali najpre za Sjedinjene Američke Države. Koga zanima, može da se informiše, nešto od bazičnog pristupa i praktikuma koji su oni religijski sprovodili u svojim zajednicama bilo mi je zgodno da spomenem u kontekstu priče, samo toliko. Dodatak “sasvim” smislio sam da me ne bi tužili za apsolutno preuzimanje prava na ovakav naslov. Kao, kad je nešto potpuno, kad se više nema šta da doda, kao što se ja evo osećam sada, umoran od sopstvenog truda da zvučim mudriji nego što jesam, onda nema boljeg odgovora na pitanje “da li je dovoljno”. Po meni i previše, ali neka bude “sasvim” - kaže Šajtinac.

Kritika je ocenila da njegov roman izdvaja naglašeno bekstvo njegovih junaka od herojstva koje je u središtu istorije. Pitamo pisca koliko istorija opterećuje ljude sa ovih prostora?

- Ovde je bilo “puno istorije” pa su ljudi samim tim opterećeniji nego drugde. Kad kažem drugde, mislim tu na delove sveta koji nisu otkriveni sve do pre 200, 300 godina, pustinje, nenaseljene oblasti... Drugo, ovde se istorija meri stepenom nepravde koja je učinjena narodu. Treće, dolazi do pretapanja ličnih, porodičnih istorija i kolektivne istorije. Pojedinac kao učesnik tragedije, onaj koji je izgubio i pati, onaj koji je gubitkom jednog bliskog bića izgubio više nego gomila ispred njegove kuće, istinski je po drugi put povređen kada se u njegovo ime vrši zločin ili osveta, naravno, uvek bez njegovog znanja i bez njegove saglasnosti. Kako to da se ništa nije naučilo? Ne znam. Ipak, ovde postoje narodi, države, kmetovi i vlastela. Šta da kažu američki urođenici, “oslobođeni” svakog opterećenja istorijom osim možda onim periodom od tridesetak godina u kojem su ih doseljenici sistematski istrebili - kaže pisac.

Šajtinac je žestoko i strasno, nepotkupljivo i angažovano napisao izuzetni savremeni roman, potresnu i provokativnu hroniku naših dana, knjigu u čijim pismima sa autentičnom snagom progovara poslednja decenija naših života. Podseća nas na međuljudske odnose u neveseloj svakodnevici, na iskrene i brižne porodične razgovore i lična preispitivanja.

- Čovek kojeg dohvati “nevesela svakodnevica” je na ivici očajanja. Opet, jedno je navedeni pojam, drugo veltšmerc, a treće poživotinjen ljudski stvor. Veltšmerc su sebi dopuštali čak i esesovci u nacističkim logorima i taj osećaj nekako nikad nije bio povezan sa činjenicom da oni istrebljuju ljudska bića već pre sa nekakvom tugom koja će tu uvek biti, čak i kad oni istrebe sve živo što je stajalo na njihovom spisku. Jedini strah vredan strepnje je stvarno taj, da se nikad više ne desi tako nešto. Da se ne ponovi ona majka ispred gasne komore koja utišava decu pored sebe pred vratima gubilišta znajući vrlo dobro šta ih sve čeka kad se vrata zatvore. Takve užasne obrte čovek ne sme da dozvoli. Naravno da iskreni i brižni razgovori, preispitivanja i razumevanje treba da su na prvom mestu onima koji se smatraju bliskim. Nažalost, društvena uređenja se ne razvijaju u skladu sa načelima ljudskosti. Čak i najnapredniji oblici moraju da strepe od konačnog ishoda, jer, tamo, na kraju, opet stoji samo čovek, taj stvor za kog ne znaš “ni šta misli, ni šta ti misli” - kaže Šajtinac.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije