Goran Petrović: Život u tri kutije

ZASTAVNIK prve klase JNA u penziji ne snalazi se u vremenu sadašnjem, a ne želi ni da se prilagodi: odlučuje da se preseli u podrum svoje zgrade, prepun stvari koje su obeležile njegovu prošlost - značke, knjige, uniforma, diplome davaoca krvi... Postaje živi eksponat jednog zaboravljenog doba i zaboravljene zemlje u kojoj je ostavio najbolje godine, snagu i emocije - siže je komada Gorana Petrovića „Matica“, čija je praizvedba u subotu (12. marta) na sceni Ateljea 212, u režiji Rahima Burhana.

Jedan od naših najznačajnijih i najtiražnijih pisaca (novi roman „Ispod tavanice koja se ljuspa“ pojavio se prošle godine u izdanju naše kuće) treći put biće „viđen“ na pozorišnoj sceni.

- Nije mi bilo lako, nije to moje polje - kaže, uz gotovo stidljiv osmeh, Goran Petrović. - Tek posle četvrte knjige proze sebi sam priznao da sam pisac. Morao bih da napišem još nekoliko drama da bih se osećao kao dramski autor...

Posle „Opsade crkve svetog Spasa“ (za koju je dramatizaciju i režiju uradio Kokan Mladenović), „Skele“ - koju sam naziva „prigodnim tekstom sa elementima drame“ (napisan povodom 200 godina srpske državnosti, takođe u Mladenovićevoj režiji), pred pozorišnu publiku stiže „Matica“. Ovog puta, radio ju je specijalno za Atelje 212, u sezoni koja nosi naziv „Nedžt Yu“.

- Nisam siguran kakav sam tekst uradio sveukupno uzevši, ali ima nekoliko dobrih rečenica - nastavlja u svom stilu, ovaj po mnogo čemu netipičan sagovornik. - Bilo je uzbudljivo pisati, u jednom trenutku saznao sam i ko će igrati. Shvatio sam i kakvo su zadovoljstvo imali pisci koji su stvarali za određene glumce. Inače, Teatar u podrumu Ateljea 212 i simbolički odgovara prostoru u kome se radnja dešava: podrumu jedne desetospratnice.

A „matica“ je onaj šestougaoni deo, šraf bez koga ne može da funkcioniše bicikl. Naravno, naslov komada nosi višeznačnu simboliku i nema veze samo sa trudom zastavnika Gavrilovića da u podrumu popravi unukov bicikl:

- Podrum, kao i svaki drugi, „skuplja“ stare stvari i ljude. Skloni smo da vrlo lako odbacimo sve što nas, između ostalog, čini ovakvim kakvi jesmo. Odete na buvljak i vidite koliko ne brinemo o to malo kontinuiteta koji imamo, gotovo je neverovatno kakve se knjige izbacuju iz biblioteka... Nečiji životi i uspomene sabiju se u dve-tri kutije, onda one odu na vrh nekog ormara, pa se u jednom trenutku nađu u podrumu, da bi u narednom momentu došle do kontejnera. Sledeći korak je buvljak. A svaka ta kutija ima priču...

Petrovićev junak, zastavnik Gavrilović, napustio je dobrovoljno stan i sa svojim „kutijama“ otišao u podrum, ustupajući mesto sinu koji je, kao izbeglica, došao s porodicom. Otac se povukao da bi im obezbedio prostor jer, kako kaže, ne može da živi u stanu sa toliko emocija:

- Ima oko nas puno ljudi koji su se povukli. Nema to mnogo veze sa ideologijom, ali jeste metafora one velike Jugoslavije koja je završila u „podrumskim prostorijima“. Komad samo prati sudbinu ljudi i, na neki način, nekadašnje države. Nisam želeo da govorim o bilo čijoj krivici: pojedini ljudi su se obreli kao krivci, a da ništa nisu skrivili. Takvi su i likovi mog komada. Sin koji je završio marksizam danas nema posla, žena zastavnika je život provela u selidbama i sad kada može, konačno, da živi na miru sa svojim mužem - ne živi, pukovnik (Garvrilovićev drug iz vojske) koji ima ambiciju da ispravi enciklopediju Jugoslavije, pa na njenim marginama zapisuje svoje primedbe...

„Matica“ je, sve u svemu, priča o izolaciji u najširem smislu. Jer, neki „ne učestvuju“ u sopstvenom životu zato što to ne žele, a drugi zato što ne mogu:

- Postajemo bezosećajno društvo. I previše zablesnuti svetlom reklama i reflektora. Ali i pored toliko „svetlosti“ retko uspevamo da prepoznamo i vidimo ono što treba. Ja sam detaljista, čini mi se i na polju drame: pokušavam da čitaoca i gledaoca upozorim da je svet, zapravo, sačinjen od detalja. Zato naša komunikacija ne bi trebalo da se sastoji od golih informacija, već od priče. I moj tekst je pisan, nadam se, sa puno duhovitih detalja. Oni su tu i da podvuku tragičnost junaka. Nažalost, danas smo oguglali na tragedije bilo koje vrste: gledamo TV seriju, dok ispod teče kajron kako je neko negde bacio bombu i stradalo toliko i toliko ljudi. Postalo je to nešto „tekuće“ i u bukvalnom smislu.

A na pitanje kako smo mi postali tako bezosećajni, Petrović ne nudi lakonski odgovor:

- Na civilizacijskom nivou imamo imperativ mladosti, lepote i posedovanja. Spremni smo da sve učinimo ne bismo li zadovoljili neke potrebe, a u stvari, živimo simulaciju života. Verujem da mnogi ljudi toga nisu ni svesni. To što se živimo u jednoj vrsti obilja (bez obzira na to što je reč o siromašnom društvu) ne znači da suštinski bilo šta biramo... Već nekoliko meseci me muči jedna slika iz Beča, galerije „Albertina“ i gostujuće izležbe posvećene Mikelanđelu i Pikasu. Većina posetilaca je možda prvi put imala priliku da vidi tako nešto. Pa ipak, uglavnom su umesto slika i skica majstora, gledali u ekran na kojem su se vrteli fulmovi o Mikelanđelu i Pikasu. To nije normalno...