Zoran nije samo Radovan

U sećanju Ane Radmilović, Zoran je bio blag i jednostavan tata, koji ju je tako pazio da i danas oseća „posledice“ te razmaženosti.

Dok je na Kosovu radila kao novinar, priredila je knjigu „Zalažem se za laž“, sačinjenu od pesama, intervjua i dnevničkih zapisa svog oca. Tako je poštovaocima glumačke legende omogućila da upoznaju malo drugačijeg Radmilovića - ozbiljnog, zamišljenog, društveno angažovanog intelektualca. A upravo takvog će ga videti i gledaoci javnog servisa, koji je, prema Aninoj knjizi (u okviru serijala „Portreti“), snimio igrano-dokumentarni film „Zalažem se za laž“.

- Kada sam bila mlađa, smetala mi je identifikacija Zorana s Radovanom - priznaje Ana Radmilović.

- Moj otac bio je jedan fin i obrazovan čovek i nije mi bilo jasno zbog čega su ljudi zapamtili samo tog Radovana. Kasnije sam, naravno, razumela: „Radovan III“ je remek-

-delo; smešan je zato što je zapravo tragičan, a ta tragika je naša, poznata. I zato što je tako prepoznata, morala je biti prihvaćena.

* Za mnoge glumce koji su bili nenadmašni u zasmejavanju publike važilo je mišljenje da su privatno teški, cinični, pa i mizantropi. Uklapa li se Zoran u tu sliku?

- Stariji kažu da on jeste bio malo mizantrop, a malo više filantrop. Šalim se, ja sam bila premala da bih osetila njegovu težinu. Čula sam da je, kad je nešto režirao, bio nesnosan i strog. Nije dozvoljavao ljudima da piju i kasne, niti da rade bilo šta drugačije od onoga što je on radio. E sad, ja to nisam videla - ako su mene lagali, lažem i ja vas.

* Koja je najupečatljivija slika iz vašeg detinjstva?

- Najupečatljivija slika, zapravo slika koja se stalno ponavljala je: on leži na kauču, ima zeleni bade-mantil, a ja ležim nekako na njemu, i mi, kao, gledamo TV. On uglavnom „čantra“ (njegov izraz) i ogovara one sa ekrana. Toliko me je upropastio da godinama nisam mogla neke stvari da shvatim ozbiljno, što može da bude problem, jer ljudi hoće i da se naljute.

* Da li vam je nekada odmogla činjenica što ste ćerka slavnog oca?

- Pa i jeste. Mada mi je mnogo i pomogla. Kad sam bila mlađa, neki su mi prečesto objašnjavali da je njih „baš briga što sam ja Zoranova“, da ja „nisam ništa posebno što sam Zoranova“, nemajući svest o tome da je on, pored toga što je Zoran Radmilović, meni tata, i da to nije lepo govoriti nekome, posebno ako taj tata nije živ. Osećala sam se kao da treba da se izvinim, da kažem „nisam ja kriva“ i da se povučem.

* On je pozivao umetnike da idu na Kosovo, gde ste vi kasnije radili kao novinar. Slučajnost ili...?

- „Slučajnost“ je sumnjiva. Zoran je imao ujaka u Lipljanu, nekog Batu koji je, po priči, bio mnogo duhovit i sjajan tip. I Zoran je umeo da ode dole „spačekom“, da gleda manastire, zemlju, i to šezdesetih i sedamdesetih, kada to ne da nije bilo „in“, već je predstavljalo jeres. Umetnike je pozvao početkom osamdesetih, revoltiran, verovatno, zainteresovanošću za moderno a nezainteresovanošću za naše probleme i Kosovo. Mesec pošto je Kosovo samoproglasilo nezavisnost, ja sam otišla kod Vučelića u „Pečat“ i rekla mu da hoću dole, da vidim to, na petnaest dana. On me je pogledao i pitao: „Kad krećeš?“, a ja sam rekla: „Sutra“. Eto, to je bilo „prvo Kosovo“, posle sam otišla na tri meseca a ostala godinu i po.

* Šta je Kosovo - srce ili laž Srbije?

- Kosovo je sve i svašta, i tamo ima trista čuda. Čula sam, dok sam živela tamo, da su neki ljudi dolazili na mesec-dva, a ostajali celi život. Na Kosovo se čovek vraća.

* Gde ima više laži, u novinarstvu ili glumi?

- U novinarstvu. Gluma nije laž, gluma je disciplina koja, kao i sport, od čoveka zahteva valjda više iskrenosti prema sebi nego ijedan drugi posao, ili umetnost. Glumac je uvek malo i psiholog, koji samog sebe analizira. Njegova igra nije laž (osim kad je šmirant - loš glumac). A novinarstvo, em nije umetnost, em polaže jako malo računa istini.

* Kakav je vaš utisak - šta bi, kao društveno angažovan umetnik, Zoran danas mislio o ovoj zemlji?

- Ne mogu da zamislim s kim bi uopšte razgovarao. A opet, možda bi se baš angažovao i pokušao da pomogne. Bar nekome. Verujem da bi išao na Kosovo. Bez pompe. Verujem da bi išao kod seljaka koji su sami, koji nisu u enklavama. Recimo, kod neke četiri babe, jedinih Srpkinja u Đakovici, za koje su sad - što je genijalno, igrali predstavu glumci iz Mitrovice. Mislim da bi on bio taj koga ne bi mrzelo da ode i pije kafu s te četiri babe.