Okrenut ranjenoj duši

VEĆ prvom zbirkom „Panika tela“, pre 45 godina, Vito Marković (1936), je moćno zakoračio na srpsku književnu scenu, najavljujući potpuno nov, samosvojan i redak poetski glas. To su potvrdile i uvećale kasnije njegove knjige - „Opasnosti glave“, „Pustoš i smrt“, „Udes“, „Druga koža“, „Tesna šuma“, „Pohvala ludilu“, „Snovi i oblaci“, „Noćni jezik“, „Beli govor“, „Noći i odsjaji“, „Dnevnik duše“, iz kojih je Zoran Hr. Radosavljević načinio znalački izbor za knjigu „Glasna glava“, koju je ovih dana objavio „Bonart“.
Kako dobro primećuje Miloslav Šutić, sjajan znalac poezije, pesnički svet Vite Markovića najviše je povezan sa srpskom usmenom književnošću (brzalice, bajalice, kletve, poslovice), ali i sa pojedinim jezičkim obrascima (epski deseterac), odnosno sa pojedinim proznim oblicima (fantastika i životinjski svet u našim narodnim bajkama). U ovoj poeziji povremeno su jako naglašeni i etički elementi koji potiču iz srpske deseteračke poezije ili iz Njegoševih dela. Na takvim osnovama ostvaren je stil ovog pesnika, jedan od najosobenijih u srpskoj književnosti posle Drugog svetskog rata, ističe Šutić.
* Čitajući „Glasnu glavu“ stiče se utisak kao da ste svaki stih odbolovali?
- Tačno. U svakoj pesmi, s tornja sebe, urlam okrenut ranjenoj duši. Osećam, i usred leta, zimski miris mesečine, hladnoću.
* Noć je, kako izgleda, vaše vreme za pevanje?
- Noću, kad sam sa sobom u zavadi, zagrli me iznenada stih, pomiluje po glavi. Ne da mi, izvan reči, u miru da budem. Tera me, i kad ćutim, vrelom kriku da sam blizu.
* Skoro uvek, između svesnog i nesvesnog, birate nesvesno. Zašto?
- Nesvesno je, u svim okolnostima, brže od svesnog. Ono, čak i kroz oganj, trči munjevito i bosonogo. Ono je ono što jeste. Lažni izgled ne uzima.
* Bacate se drvljem i kamenjem na stvarnost u poeziji i životu. Od nje bežite kao đavo od krsta. Koji je za to razlog?
- Pesnik u čije se biće previše zabada stvarnost, nije pesnik. On je očevidac, hroničar. Ako ne ume na odstojanju da drži stvarnost, s njom se stapa, postaje ono što i ona, estetska provalija.
* Kako se pesnici, skloni sanjarenju, u vremenu brzih informacija i komunikacija snalaze na stvaralačkom planu?
- Stvarnost je hladna i nemilosrdna. Ona spore i nežne melje. Ko raspolaže brzim informacijama, brže dolazi do cilja. To pesnici znaju. Svi, osim mene, kako izgleda, imaju racionalne sprave, kompjutere. Ali, kompjuteri su hladne i bezosećajne sprave. Ne sanjaju i ne tuguju. Ne brinu. U očaj ne padaju. A poezija bez strasti i osećanja nije poezija.
* Vaše tablice vrednosti su stroge. Ne izlažete li se tako velikom stvaralačkom naporu?
- Ja se na stvaralačkom planu trudim da mi pohlepa duh ne pojede kao mnogim piscima i umetnicima.
* A ko su ti čiji je duh pohlepa pojela?
- To su oni koji nose kamenje u osećanjima, koji, radi malih trenutnih koristi, tablice vrednosti u srpskoj književnosti razbijaju.
* Zar ima i takvih? Nekad su se pesnici družili, zajedno trošili vreme, a danas?
- Da, nekad. Danas je čovek čoveku umaranje, pesnik pesniku stradanje.
* Šta to konkretno znači?
- Nedaroviti pesnici mrze darovite. Na svakom koraku nanose im štetu.
* Šta onda, u ovom bezosećajnom vremenu, preporučujete darovitim pesnicima?
- Bez obzira na sve, ko ja darovit i veruje u sebe, neka kao samuraj duha, u pravcu neizrecivosti ide, svoj izabrani put sledi.

SVETA NAUKA - PROČITAVŠI sve njegove knjige, došao sam do zaključka: poezija je glavni posao Vite Markovića, njegova sveta nauka - kaže priređivač Radosavljević. - U „Glasnoj glavi“ sve je na jednom mestu: namerno-nenamerno, svesno-nesvesno, obično-neobično, osećajno. Tu su pesničke smelosti i iznenadnosti, metafizičke nužnosti, mudrosti. U svim pesmama, kao svaki veliki pesnik, Vito Marković, na štetu sopstvenog realnog života, u snove uranja. Kao podmornica, bežeći od ništavila, u pravcu lepote, kroz sebe, uvek i samo sanjalački roni prema sebi.