Knjiga godine Neznan

I. MIĆEVIĆ – D. BOGUTOVIĆ

16. 02. 2007. u 19:31

Novica Tadić dobitnik nagrade "Meša Selimović. Tadićeva knjiga dobila 16 glasova žirija, koji čini 45 kritičara iz cele zemlje. "Neznan" pretekao 88 dela za koje su kritičari, takođe, glasali. - Rano sam shvatio da sve moram sam osvojiti, iz sebe iskopati.


NAGRADU "Meša Selimović" za najbolju knjigu objavljenu na srpskom jeziku 2006. godine, koju dodeljuju "Večernje novosti" i Udruženje izdavača i knjižara Srbije, dobio je Novica Tadić za pesničku zbirku "Neznan". Tadićeva knjiga poezije dobila je 16 glasova žirija, koji čini 45 kritičara iz cele zemlje. "Neznan", koji je objavio "Zavod za udžbenike i nastavna sredstva", našao se ispred 88 ostalih naslova, koji su, takođe, dobili glasove kritike.
Na proglašenju u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, laureat je skromno prokomentarisao kako nije očekivao da će baš njegovo delo biti izabrano za najbolje, posebno u vreme apsolutne dominacije proze, u kome je poezija sasvim skrajnuta.
- Pesničke knjige se zaobilaze, a društvenu pažnju imaju osrednje knjige, ljubići i trač književnost. Izdavači su otvorili vrata toj vrsti literature - prokomentarisao je Novica Tadić situaciju na književnoj sceni. - Ako neko sasvim preuzme prostor, onda istiskuje nešto što je suština književnosti, a to je poezija. Prošlogodišnja produkcija srpske poezije bila je izvanredna, a naša poezija danas se nalazi u evropskom vrhu. Ali, poezija ne privlači pažnju. Ona nije za pompu. Ona je slična molitvi. Ne molimo se bučno, tako i ne pišemo bučno. Pesnik je čovek margine. Ali, to što se ponaša marginalno, ne znači da njegova dela treba da se tretiraju marginalno.
Za zbirku "Neznan" Vaso Milinčević, jedan od članova žirija, kaže da na "maestralan način proširuje svet Tadićeve poezije škrtim gradskim pejsažom u čijem središtu snatri ubogi ljudski stvor među javom i med snom, ostajući u neznani, jer čovek je uvek na gubitku". Prof. Jovan Delić kaže da se Tadićeva poezija može voleti i mrzeti, ali joj se ne može poreći osobenost, originalnost do izuzetnost, čudesna slikovitost i sugestivnost, a u novije vreme i - misaonost.
Nagrada "Meša Selimović" dodeljuje se 19. put, a prošlogodišnji dobitnik je Miro Vuksanović sa knjigom "Semolj zemlja". Na listu "Mešinih" laureata upisali su se i Steva Raičković, Vojislav Karanović, Rajko Petrov Nogo, Danilo Nikolić, Antonije Isaković, Ivan v. Lalić... Ove godine najuspešniji izdavač je "Zavod za izdavanje udžbenika", čijih čak deset naslova se našlo u trci za nagradu, među njima i pobednički. Kritičari su kandidovali šest naslova "Narodne knjige" i po pet "Stubova kulture" "Lagune" i "Filipa Višnjića". Novici Tešiću nagrada, plaketa sa likom Meše Selimovića i novčani iznos, biće uručeni sledećeg meseca na svečanosti u Skupštini grada Beograda.


PLASMAN
1. "Neznan", Novica Tadić (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva) - 16 glasova
2. "Komo", Srđan Valjarević (Samizdat B92) - 12 glasova
3. "Preljubnici", Vida Ognjenović (Stubovi kulture)
"Azil", Sanja Domazet (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva)
"Uspon i pad Parkinsonove bolesti", Svetislav Basara (Dereta) - 9 glasova
4. "Četiri zida i grad", Zvonko Karanović (Laguna) - 8 glasova
5. "Besovski vrtlozi", Miodrag Pavlović (SKZ)
"Senke", David Albahari (Stubovi kulture)
"Mala Vaskrsenja", Đorđo Sladoje (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo)

VEZA SA MEŠOM
- Meša je pisao Vukovim jezikom, a čini mi se da i ja tako pišem - rekao je Tadić u petak novinarima. - Moja leksika je leksika stare Srbije. Savremeni pisci često pišu kao da im je jezik izašao iz kompjutera. A, čuvati jezik znači čuvati svoju dušu. Jer, kroz jezik se otvaraju i vertikale prema istoriji, veri...
Dobro se snalazi na računarima, poznaje čak i kompjuterski prelom knjiga, ali, kaže, poezija se tako ne piše. Pesmu nosi u sebi, zapiše je hitro na neki papirić, a tek kada je gotova, sačuva je u kompjuteru.


SA LAUREATOM O NAGRAĐENOJ KNjIZI, UMETNIČKOJ RADIONICI, POEZIJI


KROZ SLOVA SE RASIPAM

TIH, (pre)skroman, povučen u sebe (i svoje knjige), gotovo samotnjak, Novica Tadić predstavlja suštu suprotnost od uvrežene predstave o razbarušenim i samozaljubivim pesnicima. Nema svoj klan, svoje kritičare, izbegava da govori o svom stvaralaštvu, pa ipak, po opštem saglasju književnik znalaca, pripada samom vrhu savremenog srpskog pesništva.
Njegove zbirke "Smrt u stolici", "Ždrelo", "Ognjena kokoš", "Pogani jezik", "Ruglo", "Kobac", "Ulica", "Napast", "Potukač", "Nepotrebni saputnici", "Okrilje"... propraćene su brojnim književnim priznanjima kao što su "Vasko Popa", "Đura Jakšić", "Milan Rakić", "Zmajeva nagrada", "Disova nagrada", "Stanislav Vinaver"... i evo sada "Meša Selimović".


PESNIKOVA BIOGRAFIJA
ROĐEN 1949. u selu Smriječnju kod Plužina, došao je na studije književnosti u Beograd 1969. Živeo je u Studentskom gradu, u sobi sa pet kreveta, menjao iznajmljene sobičke i - neumorno ispisivao stihove, svrstane u dosadašnjih 15 zbirki. Radi u izdavačkoj kući "Rad", kao, kako kaže, činovnik. Živi u skromnom potkrovlju u Zemunu sa suprugom Zoricom i ćerkom Jovanom koja studira farmaciju.
U svim Vašim pesničkim knjigama, pa i u ovoj najnovijoj, provejava misao da je svet ukleto mesto, a život pun jada i paradoksa. Ima li ipak neke nade i spasa?
- Spasa ima među ljudima. Neki se spašavaju dobrim jelom i pićem, drugi putuju, treći rade neke još žešće budalaštine. Svima, na kraju, pozli. Smrt skoči na šiju. Care, nema te više, kneže, nije te nikad ni bilo.
U većini Vaših zbirki prisutan je lik đavola. Evo ga sada i u knjizi "Neznan"...
- Dobro kažete - lik đavola. Koliko samo naš narod ima imena za tog tamnog spodobila! Te prokletinja, te anatemnjak, te sagrailo, te ime mu se ne izgovorilo. Đavo je mnogoimen i mnogolik. Nema boljeg stvora za slikare i pesnike. Jednom sam čitao neku studiju o đavolu, a autor je bio nešto kao naučnik. Scijentista. Trudi se da sve definiše, pa i đavola. A đavo ko đavo, izmiče svakoj definiciji. Stvorila se smešna situacija. Autor i đavo u igri. Autor hoće da satera đavola u Pojam, u definiciju, pa da završi posao. A đavo zasmrdi, pa sve sruši, i sve ode do đavola.
Kritika je davno uočila da je Vaša poezija osobena, originalna i prepoznatljiva. Svaki pisac ima neke uzore. Koji su bili Vaši, nad čijim ste se stihovima "školovali".
- Školovao je mene moj pokojni otac, a evo kako. Kupio mi je pesme Rastka Petrovića, pesme Tina Ujevića i pripovetke Isaka Samokovlije. Video sam da su to veliki pisci, neuporedivi. Odmah sam shvatio da sve moram sam osvojiti, iz sebe iskopati, sam sebe kroz slova rasuti. Originalnost je uslov bez koga se ne može. Ko se na drugi način školovao, lutao je mnogo, dok je našao sebe. Ako se uopšte i našao.
Pesme ispisujete više od tri decenije. Kako je počelo, kada ste u sebi prepoznali pesničku žicu?
- Ne mogu da o tome mnogo govorim. Apostol Pavle je rekao: Molite se neprestano. Ja, otkad znam za sebe, kao da neprestano plačem. Možda je moj neprestani plač moja neprestana molitva. Možda je to ta pesnička žica, koju pomenuste.
U zbirci "Neznan" ima dosta sarkazma i ironije. Da li je to neka vrsta odbrane od turobne svakodnevice?
- Ja se igram rečima. Da nema te igre, ko zna da li bih išta napisao. Humor, ironija, sarkazmi, sve mi to pomaže da u jeziku istrajavam, da živim u dolini plača. Čini mi se da bi bez toga moj život bio nepodnošljiv. A i ovako je sve teže breme.
"Neznan" se završava stihovima: "Ništa nije prećutano,/Sve je već rečeno/i izgubljeno". Verujete li, ipak, u svrsishodnost umetničke reči?
- Rečenice, reči na delu, kad se adekvatno i do kraja jasno upotrebe, kao da ne ostavljaju mesta za dalji govor. Samo nejasnoće, nered, haos, podstiču jezik na kretanje. Iz stiha izvire stih, iz pesničke slike druga slika. Kad se sve kaže, nastaje prekid.
Vaši stihovi su vrlo svedeni, gotovo da ste škrti na rečima. Kako u Vašoj umetničkoj radionici nastaje pesma: u jednom mahu, ili je plod dugog promišljanja?
- Znam da sam knjigu "Žrelo" napisao za manje od mesec dana. Brzo je to išlo, i bez većih izmena. Slika sustiže sliku, reč na reč pada. Ne razmišljam mnogo. Jake su emocije, žestoke slike, a živci se zapalili. To je način koji je dominantan. Taj je način odabrao mene, čini mi se. Odatle potiču i mogući nedostaci moje poezije. Nemam strpljenja da promišljam; ne stremim savršenstvu, anarhičan sam, impulsivan; volim fragmente, minijature, hitre zapise.
Poezija, ne samo kod nas nego i u svetu poslednjih godina je na margini interesovanja široke čitalačke publike. Kako to objašnjavate?
- Savremeni uznemireni čovek nema vremena ni za molitvu i dobre pomisli, a kako bi tek imao za poeziju. On, jutrom, prelazi ulicu, žuri, trči na posao i sa posla, huka ga nosi i ispunjava. Brzina i buka - samo to, po ceo dan. A kod kuće ga, naveče, čeka zmajevita žena, svake zlobe barjaktar. Žena ili praznina. A sutradan, opet isto. Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, u Evropu, a već ga je stigla Amerika. Još mu terba poezija, pa da presvisne.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije