AUSTRIJSKE TOBDŽIJE NE MIRUJU: Švabe su na Terazijama obesile dečaka od 17 godina

Arčibald Rajs

23. 01. 2021. u 18:00

АУСТРИЈСКЕ ТОБЏИЈЕ НЕ МИРУЈУ: Швабе су на Теразијама обесиле дечака од 17 година

Pukovnik Tufegdžić, prvi čovek odbrane Beograda

PRIVREMENO zatišje koje je zavladalo 1915. godine tek je retko prekidano po kojim malim okršajem bez važnosti.

Da ne zarđaju topovi i puške, puca se, pokatkad i neprijatelj odgovara, ali štete nanesene na obema stranama ovim "dvobojima" beznačajne su. Jedini Beograd čini izuzetak. Austro-Mađari produžavaju da ogorčeno napadaju na prestonicu. Ali oni puštaju samo svoje topove da govore. NJihove trupe se dobro čuvaju da pokušaju da pređu reku, znajući da bi prijem na koji bi naišle, bio vreo. Bugarska, još u svojoj lažnoj neutralnosti, postaje sve agresivnija. Ona šalje svoje komite-vojnike da ruše mostove na Vardaru i da ubijaju mnoštvo srpskih vojnika. Generalštab je primoran da upotrebi znatne snage da zaštiti Južnu Srbiju od upada "neutralaca" iz Sofije koju toliko maze veliki saveznici.

Ali, čak u zatišju, srpski front je zanimljiv i ja sam iskoristio svaku priliku da ga obiđem. Pokušaću da u redovima koji dolaze dam utisak o njemu. Na početku proleća 1915, niški voz nas je izbacio u Rakovici i nekoliko preistorijskih fijakera čekalo nas je da vas povezu u Beograd. Kasnije, bilo je više smelosti. Voz je išao do Topčidera, ali ako ste hteli ući kolima u varoš, morali ste uzeti put koji ide naviše, a zatim put Banjica--Slavija. Topčiderski drum duž Save nalazi se pod punom neprijateljskom vatrom i kola tuda ne smeju da prolaze. Ipak, ako idete pešice, čovek se potpuno može poslužiti tim putem. Švabe ne pucaju često na usamljene šetače.

NA VISU, pored sadašnjeg dedinjskog puta, nalazi se kuća bankara Bulia, skromna vila. Tu je sedište odbrane varoši Beograda, čiji je šef pukovnik Tufegdžić. To je hrabar ratnik. On me je primio ljubazno. Govori savršeno francuski, ali ima čudnu naviku da dodaje posle svake pet-šest reči pitanje: N estce pas? Posle tradicionalnih čašica rakije, silazim u Beograd gde, ovaj put, dobijam sobu u hotelu "Balkan". Pred ovim hotelom, za vreme njihove kratke okupacije Beograda u decembru 1914, Austro-Mađari su bili podigli jedna vešala i tu obesili nekog siromaška od 17 godina pod izgovorom da je pripadao komitskoj četi. DŽelat, pukovnik Švarc, ostavio je leš mučenika 24 sata na vešalima, i oficiri NJegovog apostolskog veličanstva mirno su se hranili u hotelu koji je imao, kao firmu, ovaj dokaz njihovog divljaštva. Tek na proteste američke sanitetske misije leš ove žrtve bio je uklonjen.

ŠVABE, od jeseni 1914, produžile su da bombarduju Beograd. Konstatujem da je šteta postala mnogo znatnija i da se broj grobova dece, staraca i žena isto tako veoma povećao. Ali svet, a ima ga još mnogo, sada se sasvim privikao na stalnu opasnost koja ga vreba.

A kalemegdanska tvrđava je dalje ostala nišan za neprijateljske tobdžije, ali nova šteta se mnogo ne primećuje. Prva bombardovanja su već toliko oštetila ovaj istorijski spomenik da se gotovo i ne vide mnogobrojne nove rupe, kao ni fakat da su zdanja još malo više u ruševinama nego ranije. Sa osmatračnice se vidi jedan neprijateljski izvidnički brod koji je potopila srpska artiljerija, pošto ga je otkrio francuski reflektor. On leži pred Kožarskim ostrvom i vojnici engleske misije admirala Trubridža hteli su ga izvući, ali su se vratili praznih ruku, pošto se brod zaglibio u mulj. Svuda okolo Beograda, Sava i Dunav veoma su preplavili svoje obale, što naročito smeta Austro-Mađare.

NEPRIJATELJSKA aeronautička služba postala je mnogo aktivnija od prošle jeseni, ali, ovoga puta, mi imamo i našu. Francuski avijatičari su došli da se smeste na Banjici i dobro čuvaju. Upravo u ovom trenutku jedan austrijski avion leti iznad nas, ali doleti jedan Francuz i napada protivnika odozgo, opalivši nekoliko metaka iz puške, jer je, izgleda, zaboravio svoj mitraljez. Austrijanac nije uporan i beži, a Francuz se vraća na Banjicu praćen šrapnelima s druge strane, ali sa suviše kratkim zamašajem.

Duž spoljnog bedema grada, koji ide uz Savu i Dunav, iskopani su rovovi koje čuvaju vojnici. Sa teleskopima koji se tu nalaze, mogu se otkriti monitori, prikriveni iza Zemuna. Vojnici se odmaraju preko dana. Oni se briju ili se kockaju. Trenutno, njihova dužnost nije opasna, te im je vreme s toga dosadno. Kalemegdanski park je zatvoren za publiku. On je ispreturan mnogobrojnim rovovima i granate su ga razarale. Ipak, pogled koji tu oko uživa, ostaje divan. Kad ne bi bilo sve tako mirno u luci i na železničkom mostu, razorenom na tri mesta, čovek bi pomislio da ima pred sobom panoramu jedne zemlje u dubokom miru, obasjane čarobnom svetlošću sunca na zalasku.

INŽENJERIJSKI kapetan Stojanović dolazi da me potraži da obiđem položaje u Topčideru i na Čukarici. Krenuli smo putem za Topčidersko brdo, prelazeći preko položaja francuske artiljerije. Kad smo stigli blizu Topčidera, jedan stražar trećepozivac neće da nas pusti da prođemo. "Slušaj", kaže kapetan, "ja sam komandant trupa u Topčideru. Kuda hoćeš da prođem? Pusti nas da produžimo naš put". Mi smo na konjima i, pored otpora, prolazimo. Malo vremena iza toga, mi smo kod čukaričke fabrike, pretvorene u stan komandanta inženjerijskog bataljona. Jedna granata od 305 razrušila je kuću direkcije ove fabrike koja je pripadala Vilhelmu od Hoencolerna i princu od Turn-Taksisa. Srećom je bila pusta u času kad ju je pogodio projektil.

Preko mosta, napravljenog od trupaca i od golih dasaka, dolazimo na Adu Ciganliju, gde nas dočekuju poručnik dr Stojiljković, profesor fizike na Univerzitetu, i komandant bataljona. Ali Ada je poplavljena i straže i osmatračnice su privremeno nameštene na visokim vrbama koje iviče Savu. Da se tamo dođe, mora se ići čamcem.

NEKO vreme posle ove prve posete, ja sam opet otišao na Adu Ciganliju. Ovaj put, ona nije pod vodom i, svuda uokolo, organizovana je prava pomorska služba. U stvari, fabrikovano je nekoliko blindiranih motornih lađica, koje se mogu snabdeti mitraljezima za rečnu odbranu. U više mahova ove lađice su zakačile Švabe. Ukrcali smo se na jedan od ovih "monitora" dok se "podmornica" "Jadar", potpuno pokrivena oklopom, kretala ispred nas. Iskrcali smo se na Adi i opet razgledamo jednu lađicu za odbranu koju su Englezi snabdeli jednom spravom za bacanje torpeda, ali koja nije blindirana.

Upadosmo usred jedne grupe dobrovoljaca četnika, sasvim mladih ljudi kojima komanduje poručnik Kiršner, i on sam dobrovoljac i vrlo hrabar. Oni su baš bili posedali da jedu i ne prestaju da se šale među sobom. Kapetan Stojanović još uvek komanduje ovom stražom beogradske odbrane. Bio je dobar organizator, što se moglo zaključiti i po odličnom ručku kojim nas je počastio, i koji bi činio čast ma kojem beogradskom restoranu prvog reda. Među oficirima našao sam poručnika Predića, staro poznanstvo sa Skele.

KIŠOBRANOM PROTIV BOMBI

NA terasi restorana "Ruski car" koja je zaista postala centar Beograda, gosti se guraju. Pored oficira garnizona, tu čovek vidi koliko još u Beogradu ima uglednih ličnosti. Luković, glavni urednik "Pijemonta" koji i dalje redovno izlazi, dr Buli, kao vojni lekar koji traži od kelnera kišobran kad Austrijanci počnu da bombarduju varoš, oficiri francuske pomorske misije... sve su to verni posetioci ovog lokala.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)