FELJTON - TITO SKIDA NEMAČKOJ HIPOTEKU PROŠLOSTI: Pitanje ratnog obeštećenja trebalo da se reši u okviru ekonomske saradnje

PREMA procenama Državne komisije za ratnu štetu, pretrpljena je direktna materijalna šteta (gubitak nacionalnog bogatstva) u visini od 9.145.000.000 dolara (prema cenama iz 1938. i obračunskom kursu 44 dinara za 1 dolar), a od toga Nemačka je odnela ili opljačkala 7.120.000.000 dolara, dok su 2.025.000.000 dolara štete naneli su Mađari, Bugari i Italijani.

Foto: Stevan Kragujević

Celokupna ratne šteta (direktna i indirektna) iznosila je 46.900.000.000 dolara, a od toga Nemci su oštetili Jugoslaviju sa 35.858.000.000 dolara, Italijani 9.850.000.000 dolara i Mađari i Bugari 1.192.000.000 dolara. Slučajevi ratne štete prijavljivani su jugoslovenskoj ratnoj komisiji za procenu štete, a na osnovu njih je sačinjen ukupan zahtev Jugoslavije i prijavljen Međusavezničkoj reparacionoj komisiji u Parizu (IARA). Smatra se da je Srbija (koja je bila pod direktnom nemačkom vojnom i administrativnom upravom) i srpski narod u celini najviše oštećeni, a da je Nemačka najveći krivac za rat i najveći dužnik za ukupnu štetu, kao i da na Srbiju i srpski narod otpada oko 90% ukupnih ratnih reparacija bivše Kraljevine Jugoslavije, odnosno SFRJ.

Ukupna šteta koju je Nemačka, bez njenih saveznika, bila dužna platiti Jugoslaviji iznosila je, kako je već navedeno, 35.858.000.000 dolara (iz 1938). Ova suma se deli na dva dela, neposrednu, direktnu materijalnu štetu koja iznosi 7.120.000.000 dolara, a razlika od 28.738.000.000 dolara otpada na indirektnu štetu koja se odnosi na ljudske žrtve, prinudni rad, lišavanje slobode, interniranje, prinudno mobilisanje i privatnu imovinu.

Prema konačnom izveštaju Međusavezničke reparacione agencije od Nemačke je po osnovu reparacija Jugoslavija dobila samo 35,8 miliona dolara ili precizno 35.786.418 dolara (po cenama iz 1938), što predstavlja samo promil od prijavljenih 35,9 milijardi dolara štete, kao i oko 35 miliona pezeta od likvidirane nemačke imovine u Španiji. Pored toga, po odluci OUN (iz 1951) Nemačka je (na osnovu bilateralnog ugovora od 7.9.1963) doznačila Jugoslaviji 8 miliona nemačkih maraka (2 miliona dolara) u korist jugoslovenskih građana koji su bili žrtve vivo eksperimenata ili pretrpeli druga oštećenja zdravlja, kao i 26 miliona maraka u vidu nadoknande za jugoslovenske građane koji su u vreme rata bili na prinudnom radu u Nemačkoj. Prilično je očigledno da je Nemačka diskriminisala Jugoslaviju kod isplate ratne štete, iako je trebalo da ima isti tretman sa drugim zemljama.

PREGOVORI  jugoslovenskih zapadnonemačkih vlasti po pitanju obeštećenja vođeni su 1969. i 1970, kada je iznet stav da jugoslovenska vlada ne insistira na formi rešavanja ovog pitanja već na sadržaju i da je ukupan zahtev za obeštećenje od 2 milijarde DM (za 950.000 žrtava nacističkog progona bazirano na najpovoljnijem proseku po jednoj žrtvi koji je Nemačka već isplatila drugim zemljama). Nemci su odbili ovaj zahtev smatrajući da se mogu obeštetiti samo kategorije žrtava koje se odnose na „tipično nacističke progone” i to uglavnom iz rasnih pobuda, dok su ostale kategorije žrtava (koje spadaju u žrtve rata i progona iz nacionalnih motiva), kao i materijalne reparacije, ostale i dalje otvorene. Nemačka strana je ipak predložila mogućnost da se ovo pitanje reši kroz tzv. pomoć u kapitalu (Kapitalhilfe) tj. kredit od strane nemačkog državnog Kreditnog zavoda za obnovu (Kreditanstalt fur Wiederaufbau) pod vrlo povoljnim uslovima. Prvobitni iznos kredita bio je 300 miliona DM,  ali to se nije smatralo definitivnim iznosom.

TITO  i Brant su se načelno dogovori da se pitanje obeštećenja reši u okviru ekonomske saradnje. Jugoslavija bi trebalo da dobije kompenzaciju od 1 milijardu DM Kapitalhilfe (ali i da računa na ekonomsku podršku SRN kroz direktne investicije, Hermes osiguranje izvoznih poslova i kredita, zajednički nastup na trećim tržištima ili dobijanje stabilizacionih kredita i komercijalnih kredita nemačkih banaka). Postavlja se, međutim, pitanje zašto je Josip Broz pristao na rešenje koje je išlo u korist nemačke strane. Izgleda da je bilo jasno da se ne može dobiti više od onoga što je prvobitno ponuđeno (100 miliona DM kao direktno obeštećenje i 300 miliona DM kroz Kapitalhilfe), jer nemačka strana nije bila voljna da pravi presedan na koji bi se drugi  mogli posle pozvati, a sa druge strane, Jugoslaviji su zbog privredne krize bila potrebna strana sredstva pod povoljnim uslovima.

Do kraja 1973. postignut je dogovor da Jugoslavija dobije još 700 miliona DM u vidu Kapitalhilfe (ukupno 1 milijarda DM), a sporazum o tome između vlada SFRJ i SRN je  potpisan u Beogradu je 10. 12. 1974. (objavljen je u „Službenom listu SFRJ” br. 66/1974, dok prvi sporazum nije objavljen). Prema raspoloživim informacijama prvi kredit (od 300 miliona DM) je dat sa rokom otplate od 30 godina, uz period počeka - grace period- od  8 godina i kamatnu stopu od 2% godišnje, dok je drugi kredit (od 700 miliona DM) dat sa rokom otplate od 30 godina, periodom počeka - grace period- od 10 godina i uz kamatnu stopu od 2,5% godišnje . 

U OBA slučaja reč je o dvostranom pravnom poslu - ugovoru (sporazumu) o kreditu sa svim potrebnim elementima (naziv, predmet ugovora, saugovarači, kreditni iznos, procenat kamate, način korišćenja i vraćanja kredita, itd.), istina, pod izuzetno povoljnim uslovima, ali ipak kreditu koji se mora otplatiti (ovi krediti su kasnije bili predmet reprograma).

Uglavnom se smatra da je ovim pitanje obeštećenja definitivno rešeno i istorijski prevaziđeno. Vladimir Ivanović koji se detaljnije bavio ovim pitanjem, smatra da su obe strane dobile ovim sporazumom - Nemačka je skinula „hipoteku prošlosti”, a Jugoslavija je dobila povoljan dugoročni kredit (pošto Nemačka nije htela da odobri direktno obeštećenje) - ali ovaj dogovor nikad nije obrazložen jugoslovenskoj javnosti, tako da je pitanje obeštećenja poprimilo oblik političkog mita u Jugoslaviji. 

SUTRA:TITOVA VLADA KREDITIMA NAPLATILA RATNU ŠTETU 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije