FELJTON - SUROVI OBRAČUN U RADOVANJU: Knez Miloš je svoju glavu otkupio Karađorđevom

KARAĐORĐE je napustio Hotin krajem marta ili kako je primetio Mihailo German, kao "poslednji hajduk utekao iz Besarabije", a 10. jula stupio na srpsko tlo u pratnji momka Nauma Krnara, bez ijednog ustaničkog vojvode, s njim ili pri dočeku.

Ubistvo Karađorđa, Foto Tan Mor, Istorijski muzej Srbije

Po mišljenju beogradskog vezira, time je sam odsekao svoju glavu. S Vulićevićem se sastao 16. jula i nastanio u jednoj kolibi u šumovitom Radovanju, gde je pozvao na sastanak kneza Miloša. Iako ga je vest o voždovom dolasku prenerazila, knez je znao da se Karađorđe "zaleteo" i da nema rusku podršku, te mu nije bilo teško da donese odluku - neće ići na sastanak s voždom.

Dramu dva gospodara, dvojice voždova Prvog i Drugog ustanka, prikriva jedna tajna, o kojoj ni jedan, ni drugi nisu ništa znali. Tih dana Porta je nameravala da ubije kneza Miloša, što nije bila njena ni prva, ni poslednja namera. Slučaj je hteo da se baš tada Karađorđe pojavi u Srbiji i da njegova glava zameni glavu Obrenovića. Knez Miloš je svoju glavu otkupio glavom vožda Karađorđa, a da toga nije nikada bio svestan.

TRI dana je knez Miloš u samoći razmišljao o tome šta će biti s njegovom, a šta s Karađorđevom glavom, zatim sazvao knezove Narodne kancelarije i podrobno ih obavestio o voždovom dolasku. Oni su doneli jednoglasnu odluku da se vožd pogubi, bez sumnje pod kneževim pritiskom. Vezira su, najverovatnije, austrijske vlasti izvestile o Karađorđevom dolasku u Srbiju, pre nego što ga je knez Miloš o tome obavestio, kao i o odluci Narodne kancelarije (23. jul). Vezir je podsetio kneza na vernost datu sultanu i pripretio mu ponovnim pokoravanjem Srbije od moćne turske vojske, ali tek pošto će saseći Vujičinu i Miloševu glavu, a pregoreti svoju ako voždova što pre ne stigne. Od četiri ugrožene glave, a sve su bile moćne, bar jedna je morala pasti. Knez je zatražio pet dana da reši problem pre nego što vezir ostvari svoj naum.

Odmah je knez uputio tri verna konjanika Vulićeviću s porukom: "Ako se glava Karađorđeva sad u Beograd ne donese, to neka znate da će i moja i vaša izgubljena biti, i celog naroda propast iz toga sledovati." U ranu zoru, na spavanju, voždu Karađorđu je sekirom odrubio glavu Nikola Novaković. Ista tri konjanika su je donela u bisagama u Beograd i predali knezu Milošu. Jedan kasapin skinuo je obrazinu s voždove glave i napunio je pamukom.

Knez je ispunjenu obrazinu predao veziru, a vezir ga je obdario sabljom za "heroičesko mislim pogublenie Georgija", podsmevali su se voždovi poštovaoci Obrenoviću. Vezir je odmah poslao voždovu glavu na peškeš sultanu, koji je tatarina obdario bundom od samurovine, ali nije dao da se istakne na bedeme carigradske, pošto je Karađorđe bio nosilac ordena ruskog cara.

VOŽDOVO telo sahranjeno je u Radovanju, a glava u porti stare Saborne crkve u Beogradu.

Telo je preneto u Topolu 1819, a glava naredne godine, te su sastavljeni u grobnici topolske crkve, voždove zadužbine.

Knezu je bilo lakše da odrubi voždovu glavu, nego da opravda ovaj zločin i da se kasnije nosi sa ovim problemom. Godine 1817. započeo je dinastijski rat Obrenovića i Karađorđevića, koji će obeležiti ceo 19. vek, sve do Majskog prevrata (1903). Srbijanci su od voždovog ubistva počeli da se dele na pristalice dveju dinastija, što je činila čak i istoriografija. Sud naroda i povesnice bio je osuđujući po srpskog kneza Miloša Obrenovića, a sažaljujući po vožda Karađorđa Petrovića. Vremenom će ova razlika između voždova Prvog i Drugog srpskog ustanka biti još veća. Za kneževog biografa je bitno da istakne trezveno mišljenje Miloša Obrenovića o ovom događaju: "Za ovo pogubljenje Karađorđa neki me obožavaju, a mnogi me ukoravaju", i dodao da je uveren da "višnji Tvorac najbolje zna i najpravednije će suditi" (podv. R. Lj). Povesnik ima obavezu da kaže da je to vreme bilo junačko, da su heroji bili prvi na listi narodnih obožavalaca i da im je narodna pesma, simbol srpskog kulturnog i društvenog postojanja, bila isključivo naklonjena. Narodni pevač i narodna pesma obožavaju junake, a ne diplomate ubice, čak i kada su to radili u korist naroda i države.

BUDUĆI povesnik kneževe biografije jeste i pisac voždove biografije, neophodno je da istakne i svoje uverenje o ovom teškom i tragičnom događaju. Knez Miloš je bio pred najvećim izazovom u svom životu, većim ali ne i značajnijim od onih 1813, 1814. i 1815. godine. Knez nije imao na raspolaganju mnogo vremena za rešenje ovog preteškog problema, pa je morao da ga reši za nekoliko dana. Odluku je doneo sam, a upotreba knezova Narodne kancelarije, kao i kasnijeg "Svidateljstva narodnjeg", kojim je pravdao ubistvo, poslužili su mu samo kao neka vrsta opravdanja pred narodom, Rusijom i Turskom za počinjeno ubistvo. Iako se potrudio da voždovo pogubljenje pripiše pritisku turskog praviteljstva, i to čak ureže na Karađorđevu nadgrobnu ploču, knez Miloš je ovim činom, ponajviše, stekao epitet ubice i krvoloka. Žal za voždom Karađorđem nije prestala do današnjeg dana, kao ni osuda kneza Miloša za počinjeni zločin. Retki su pojedinci, i u narodu i među povesnicima, koji su pokušali da shvate ispravnost njegove odluke. Čak i da je imao mogućnost da ga uhapsi i preda Turcima, što bi morao da uradi u ondašnjim prilikama, ni takav postupak mu srpski narod ne bi oprostio. A pokušaj proterivanja iz Srbije nije bio pouzdan i ostvariv.

MILOŠ je bio pred jedinim mogućim izborom: ili žrtvovati svoju glavu i mir u Srbiji, ili žrtvovati voždovu glavu da bi se izbegao rat. Ako se uzmu u obzir ondašnji srpsko-tursko-ruski odnošaji, knez Miloš nije imao drugi izbor, ni drugu mogućnost, svestan i sam da su protiv njegove odluke bili mnogi, i u Srbiji, i izvan nje, čak i te 1817. godine. Stoga prizivam reči Alimpija Vasiljevića, kao, do sada, najispravnije izrečen sud:

"Učinjeno je jedno političko zločinstvo da bi se izbegla jedna politička greška." Srbi su, i onda i sada, bez prestanka, uz retke pojedince, razmišljali samo o "političkom zločinstvu" ali ne i o "političkoj grešci", i na osnovu toga izgrađivali pozitivan sud o Karađorđu, a negativan o Milošu. Niko, ama baš niko, nije analizirao šta bi Karađorđe doneo Srbiji 1817. godine sa idejom obnove rata protiv Turske, bez ruske podrške i s nesigurnim i neuverljivim heterijskim obećanjima. I, što je, takođe, bitno, u vreme kada je bilo preteško održati mir u rovitoj Srbiji, i kada su Turci mogli lako odseći glavu kneza Miloša. Odletela je jedna glava, najvrednija posle Lazareve, ali je druga ostala, u to vreme neuporediva po slavi s prethodne dve, da nadoknadi ovaj gubitak i da se jednoga dana svrsta uz njih. A da li je to bilo moguće pokazaće nastavak kneževe biografije.

SUTRA: UKIDANjE FEUDALIZMA U SRBIJI

Preporučujemo

Feljton

2 3

FELjTON - KOMANDANT RUDNIČKE NAHIJE: Obojicu voždova postaviti na isti pijedestal

09. 02. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - OTIMANjE VLASTI OD TURAKA: Knez je poslove obavljao lukavstvom, ali i silom i nasiljem

08. 02. 2022. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - IZBOR DRUGOG SRPSKOG VOŽDA: Strah od Turaka bio je jači 1815. nego 1804. godine

07. 02. 2022. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - RAZVIJEN USTANIČKI BARJAK: U Drugi ustanak ušlo se s jačom odlučnošću nego u Prvi

06. 02. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije