ISTORIJSKI DODATAK - SRBI SU PONOVO PRONAŠLI SVOJU DUŠU: Uticaj Velike Britanije, Amerike i SSSR na martovske događaje 1941. godine

Ivan Miladinović

31. 03. 2021. u 17:14

ZNAČAJNA dešavanja u istoriji jednog naroda, vrlo često, neophodno je nanovo procenjivati i ocenjivati. Pogotovu ako se posledice tih događaja osete tek mnogo, mnogo godina kasnije. Takav je slučaj i sa 27. martom 1941. Ispravno prevrednovanje istorijske uloge pojedinih velikih događaja biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СРБИ СУ ПОНОВО ПРОНАШЛИ СВОЈУ ДУШУ: Утицај Велике Британије, Америке и СССР на мартовске  догађаје 1941. године

Arhiva

Nekoliko desetina knjiga objavljenih na ovu temu, što u zemlji što u dijaspori, izuzetno su protivrečne. Jednu grupu autora činili su pučisti i njihovi simpatizeri, koji su branili svoju ulogu i relativizovali posledice. Podršku im je zdušno pružala komunistička vlast neke je, kao generala Simovića, nagradila penzijom i bezbednim povratkom u Jugoslaviju.

Drugu su činili članovi oborene vlade, koji su iako malobrojniji uporno pokušavali da dokažu ispravnost svojih kapitalnih odluka. U trećoj grupi bili su zvanični jugoslovenski istoričari i publicisti koji su glorifikovali ulogu Komunističke partije Jugoslavije u dešavanjima oko 27. marta. Razlikuju se i u ocenama da li je to bio državni udar, puč, građanska revolucija ili čak teroristički akt.

Analiza ovog prevrata pokazuje da je reč o najmilitantnijoj formi državnog udara, dakle, o puču. Izveli su ga pripadnici nacionalnih oružanih snaga u tajnosti, uz masovnu podršku naroda, Crkve, patriotskih organizacija i većine političkih građanskih stranaka. Svoj doprinos davale su i spoljne snage koje su u ovom regionu imale svoje vojne i političke interese.

"SRBI su ponovo pronašli svoju dušu" - uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27.marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kempbel javio da je puč definitivno uspeo. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta reći će nešto drugo: "Mi smo smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa".

Dragiša Cvetković i knez Pavle

Nešto docnije oglasiće se i Vilijem Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se januara 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili".

A tri dana pre puča, u Beograd je stigao šifrovani telegram ambasadora u Kairu Lampsona Forin ofisu br. 709 od 24. marta 1941. godine, upućen Beogradu, br. 137, ponovljen Forin ofisu br. 709, Atini br. 189 i Ankari br. 142: "Stav kneza namesnika pokazuje takvo beznadno osećanje nerealnosti da se od njega ništa ne može očekivati. (...) Imate puno ovlašćenje za bilo koju meru koju smatrate da je ispravno da preduzmete da biste pomogli promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara." Šifrovani telegram poslanika iz Beograda Kempbela u London, 26. marta, govori o povezanosti diplomata i pučista: "Na moj zahtev, jutros mi je upriličen razgovor sa generalom Simovićem (komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva). Kako je ovaj oficir na čelu organizacije koja namerava da izvede državni udar... oni žele da odbace Pakt i sadašnju vladu. Oni znaju da ovo skoro izvesno znači rat i da više vole tu mogućnost nego nastavak sadašnjom linijom..." Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje Čerčilov savremenik, vojni istoričar Lidl Hart koji je napisao: "Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode", što je, inače, crvena nit britanske spoljne politike".

U MARTU 1941. Jugosslavija je bila opkoljena. Nemačke trupe bile su u Rumuniji i Bugarskoj, a već su bile na putu da uđu u Grčku. Francuska je bila pala. Nije bilo nikakvog razloga da se misli na na kakvu pomoć od strane Sovjetskog Saveza. Što se tiče Engleza, oni su mogli da ponude samo savete i borbeni duh; njihova obećanja pomoći negde u dalekoj budućnosti samo su ubeđivala kneza Pavla da bi napuštanje neutralnosti dovelo do uništenja ne samo države, već celokupnog srpskog naroda.

Dugogogodišnja kneževa upozorenja i Britancima i Amerikancima na ekonomsku ekspanziju Nemačke prema Jugoslaviji, apeli za dodelu kredita za kupovinu naoružanja ostajali su bez odjeka. London će krajem tridesetih godina, "iz poštovanja prema knezu Pavlu i kao znak dobre volje", naručiti osamdeset komada ćuraka više (i brojkom 80, da ne bi bilo zabune). U to vreme Nemci od Jugoslavije kupuju žito i suve šljive po duplo većoj ceni nego što je bila na svetskom tržištu. Postaju glavni kupci ruda iz bosanskih rudnika. Po povlašćenim cenama prodaju svoju robu Jugoslaviji. Zapadni saveznici sve to mirno posmatraju, kao što ne reaguju na Hitlerovo širenje po Evropi, sve do napada na Francusku 1940. godine.

Knez Pavle i Adolf Hitler

Pored ekonomskog raste i politički Hitlerov pritisak. Berlin poručuje: stroga neutralnost nije održiva. Novoformirana Tajna obaveštajna služba Vojske Kraljevine Jugoslavije dolazi do fotokopije dokumenta o planu napada i rasparčavanja Jugoslavije upravo onako kako će i biti raskomadana posle Aprilskog rata.

KNEZ Pavle je pomno pratio situaciju i procenjivao poziciju. Iz Berlina i Londona su upućivane poruke za susrete, sporazumevanje i saradnju. Sa kneginjom Olgom otišao je za Nemačku, u Berlin. Prva sila sveta priredila je kneževskom paru veličanstven doček. I veličanstvenu vojnu paradu. Hitler je hteo da fascinira i istovremeno da uplaši čoveka koji je vukao glavne konce u južnom komšiluku.

Manevarski prostor za dosledno držanje principa neutralnosti bivao je sve manji. Pavle je pokušao da podnose ostavku, u dvoru je nastao haos, savetnici ga ubeđuju da odustane "nije vreme za ostavke nego za teške odluke". Shvata da nema kome da ostavi državu. Iz Moskve stižu neprogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju, najkasnije u junu. Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.

Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku svima postaje jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Konačno iz Berlina stiže zahtev: Ili s Nemačkom ili protiv nje. Sile Osovine su zatvarale krug oko Jugoslavije. Zapadni saveznici su već otvoreno tražili otvaranje fronta na Balkanu. Ambasador Kempbel je tu Čerčilovu poruku preneo knezu neposredno posle Božića 1941. godine. Pomoć u oružju nije spominjao. Nudio je eventualno jedan korpus britanske vojske. Ali je zato bio izdašan u sugestijama. Predlagao je da se Slovenija i Hrvatska prepuste silama Osovine. To je, po svemu sudeći, bila sinhronizovana ideja Londona i Vašingtona. I Ruzvelt je ubeđivao jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića da je bolje za Srbiju da se reši trvenja s Hrvatima i postane jedinstvena država podelom Jugoslavije.

ŠEF TAJNE službe Vojske KJ, potpukovnik Uglješa Popović, ostavio je belešku o dolasku u Beograd Ruzveltovog izaslanika pukovnika Donovana, koji će među prvima uzviknuti "27. mart je plaćen". "Tih dana, konkretno 21. januara 1941. godine, stigao je u Beograd G. P. Donovan kao lični izaslanik Ruzveltov. Imao je zadatak da obiđe mediteranske i balkanske zemlje u cilju provere i procene kakva je mogućnost svake zemlje posebno u pogledu otpora eventualnoj agresiji od strane Nemaca, kao i kakva im je pomoć potrebna za ostvarenje određenih ciljeva. Prilikom dolaska u Beograd Donovan je posetio sve vrhunske rukovodioce građanskog i vojnog reda, izvestan broj vojnih škola, komandu vazduhoplovstva i mornarice. Pored toga, organizovan je na njegovu inicijativu i sastanak sa predstavnicima savezničkih tajni službi iz oblasti vojske.

Arhiva

"Nesumnjivo, sve je bilo izvanredno ohrabrenje, rekao bih za romantičare, ali sa gledišta tajne službe bilo je kasno za svaku neposrednu pomoć da bi se izbegla katastrofa jugoslovenske vojske. Jugoslavija je već bila stavljena na električnu stolicu i kao deseta žrtva Hitlerove agresije očekivala je izvršenje smrtne kazne, pa bilo pognute ili uzdignute glave i prkosno, kazna će biti izvršena." Donovan je bio vrlo nezadovoljan razgovorima s knezom Pavlom i predsednikom vlade Cvetkovićem, sreo se s generalom Simovićem i povezao ga sa svojim čovekom u Beogradu advokatom Đorđem Radininom, inače američkim državljaninom.

U Beogradu Donovan ništa nije prepuštao slučaju. Stupa u kontakt i s predstavnicima Komunističke partije. Vilijem Stivenson u knjizi A Man called Intrepid ("Neustrašiv čovek"), koja je objavljena 1976, opisao je susret Ruzveltovog ličnog izaslanika s Josipom Brozom. Tema razgovora bila je onemogućavanje pristupanja Jugoslavije nacističkom Trojnom paktu. Josip Broz je tada imao falsifikovani pasoš na ime Spiridona Mekasa, kanadskog državljanina grčkog porekla.

NAKON brze kapitulacije Francuske juna 1940. u ratu protiv Trećeg rajha ostala je još samo Velika Britanija. Tadašnje procene su govorile da su njihove šanse da izađu kao pobednici minimalne. Stoga nije ni čudo što su britanski političari i diplomate svim sredstvima trudili da u ovaj sukob uvuku neku od neutralnih zemalja u rat na svojoj strani bez obzira koju bi cenu cenu ta država morala da plati.

Naravno, u ovom svom naumu predstavnici Gordog Albiona nisu isključivali i vojne udare. Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle manje analize situacije u Evropi, zahtevao je da Jugoslavija odmah uđe u Trojni pakt. Predstavnici Vlade nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju. Ali, Hitler odjednom sve zbunjuje. Ne traži vojnu saradnju. Ne traži prolaz za trupe, ne traži ništa zbog čega bi Jugoslavija ugrozila neutralni status. Sile Osovine garantuju teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos. Do konačnog raspleta situacije "oči u oči" dolazi 1. marta 1941. kada je knez Pavle bio prinuđen da lično poseti firera u njegovom omiljenom letovalištu Berhtesgardenu.

Potpisivanje Protokola Trojnog pakta u Beču 25. marta 1941. godine

Tom prilikom u krajnje neugodnom razgovoru za kneza bilo mu je rečeno da će, nakon izbacivanja britanskih snaga iz Grčke, Nemačka na leto napasti SSSR i uništiti boljševizam. Dvadeset pet dana kasnije, 25. marta 1941. Ribentrop i Cvetković u hotelu "Belvedere" u Beču potpisuju dokument o pristupu Kraljevine Trojnom paktu. Četrdeset i osam sati docnije na beogradskim ulicama osvanula je parola: "Bolje grob nego rob".

DANAS postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. U leto 1940. godine iz Bukurešta u Beograd stiže Tomas Masterson, iskusni stručnjak za "nedžentlmensko ratovanje". Iz Beograda podgrevana je antinemačka i prevratnička atmosfera, i širilo se dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima. Agenti "sekcije D" isplaćivali su saradnike po Beogradu. Od novina do političkih stranaka.

Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput "Pravde" imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu bez koga je bio nezamisliv štamparski slog. Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića, Srpski kulturni klub Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Dvadeset sedmi je mart 1941. godine. Iz britanske ambasade u Beogradu šalje se telegram za London koji potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac DŽordž Tejlor: "A. Puč izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomagača Mirkovića i izvesnog broja oficira...E. Masterson je izvanredno obavio posao i zaslužuje najveću moguću pohvalu..."

KNEZ ODBIJA MUSOLINIJA

KNEZ Pavle je pokušao da preko Rima izbegne potpisivanje Trojnog pakta. Musolini predlaže novi ugovor koji bi bio dovoljan korak približavanja Jugoslavije silama Osovine i da na taj način ostane izvan rata i da joj se ne postavio zahtev za ulazak u pakt. Knez imenuje specijalnog tajnog savetnika dr Vladislava Stakića, koji se 4. februara 1941. u Bariju sreće sa Dučeom i dobija krajnje iznenađujuću poruku za kneza Pavla: - Ja nudim Jugoslaviji prijateljstvo... Musolini je obrazložio svoju ponudu o formiranju saveza i doslovce piše knezu namesniku: - Italija želi da Solun pripadne Jugoslaviji... Ja nudim Jugoslaviji zamenu jugoslovenskog stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko, a koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacionalnu važnost... Pavle ponudu odbija rečima: "Nudi grčki Solun, a ne daje nam naš Zadar".

PORED Britanaca, danas je jasno da je i Staljin imao svoje prste u martovskim događajima i obaranju kneza Pavla i uvlačenju Jugoslavije u ratne strahote. Iako je sovjetska diplomatija, kao nemački saveznik, formalno zauzimala negativan stav o puču, naknadno otvoreni dokumenti otkrivaju da učešće SSSR u pripremi prevrata 27. marta 1941. bio prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i SSSR. I tu zapravo leži koren njihovog savezništva sa zapadnim zemljama u pobedi nad nacizmom 1945. godine.

Profesor Boris Starkov iz Sankt Peterburga otkrio je da je Staljin još krajem 1940. godine imao informaciju da grupa oficira u Beogradu sprema državni prevrat, i da će oni na čelo zemlje dovesti ljude koji su prosovjetski orijentisani. On je odmah aktivirao Odeljenje za međunarodne veze Kominterne, koje se bavilo obaveštajnim radom, i tražio da se pojača pratnja jugoslovenskih političara i oficira. Šefu NKVD Beriji naređuju da pošalje za Beograd specijalno obučene oficire, obaveštajce.

Samo u sovjetskom poslanstvu bilo je uposleno preko stotinu ljudi. Na čelu te grupe bio je pukovnik Zubov, koga je Staljin poslao u glavni grad Jugoslavije kao svog ličnog izaslanika. Zubov je od Staljina dobio ogromnu količinu novca kojom je trebalo da dodatno "ubedi" zaverenike da je njihova ideja o prevratu ispravna i da imaju čime da finansiraju državni udar. Odmah po dolasku u Beograd, sovjetski pukovnik se obratio svom kolegi, takođe obaveštajcu i pukovniku - Dragoljubu Draži Mihailoviću, inače saradniku sovjetske vojne obaveštajne službe od 1937. godine, i od njega, kao pouzdanog čoveka, zatražio dodatne informacije o predstojećem vojnom puču. Međutim, Draža Mihailović mu je dao dosta obeshrabrujuće podatke.

On mu je rekao da je upoznat s tom idejom, ali da je reč o grupi oficira avanturista koji su željni slave i novca i da oni ne raspolažu stvarnom snagom da urade nešto ozbiljnije i da se ne nalaze na pravim komandnim mestima s kojih je moguće da se izvede državni udar. Posle susreta s Dražom, Zubov odlučuje da se vrati za Moskvu, uprkos izričitoj Staljinovoj naredbi da stupi u lični kontakt s prevratnicima i da im preda novac. Po dolasku u Kremlj, Zubov se našao u prilici da lično oseti svu Staljinovu nepredvidljivost. Odmah je uhapšen i osuđen.

PROTIVVREDNOST ZA ULOŽENI NOVAC

 

DAN posle izvedenog puča idejnom tvorcu "jugosloveskog spasavanja duše" Vinstonu Čerčilu javio se i šef operacija SOE u Jugoslaviji Hju Dalton:" Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od šesnaest miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac! Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Vojo

31.03.2021. 18:10

Da tačno je: komusti Jugoslavije + šaka potplaćenih oficira sa gen. Mirkovićem + deo glupih i neobaveštenih oficira na čelu sa gen.Simovićem, zavrbovali su deo naroda u Beogradu i izveli puč i time udarili šamar Hitleru, ali FIKTIVNI šamar! A onda je usledila stravična Hitlerova odmazda, ali ne fiktivna nego nažalost, STVARNA. Kraljevina Jugoslavija je raskomadana a Srbija i Beograd stravično bombardovani, doslovno ZGAŽENI, opljačkani, veliki deo naroda odveden u zarobljeništvo... Glavni cilj Staljina bio je da se pučem Jugoslavija uvuče u rat sa Nemačkom i da na taj način Hitler odloži napad na SSSR na nekoliko nedelja (zato su komunisti masovno učestvovali u 27 Martu), a cilj Čerčila je bio da deo nemačkih aviona umesto na London, ode na Beograd i na taj način smanji nemačko bombardovanje Londona i Engleske ( i za to su podmitili grupu oficira sa gen. Mirkovićem, da organizuje puč). Nažalost interesi Jugoslavie i srpskog naroda (da odlože ulazak u rat, za neka bolja vremena), nikog nisu interesovali a najmanje komuniste i oficire izdajnike. A kako smo proli svima je poznato!

Dubravka

31.03.2021. 18:26

Potpisivanje pakta je imalo cilj usporiti napad na tadašnju Jugoslaviju koja je bila političko rasulo, a vojno potpuno nesposobna. Komunisti su to iskoristili upravo da bi Beogrd bio bombardovan i oni preuzeli vlast. U politici treba biti mudar, pa i sa đavaolom se udružiti da bi se spasili ljudski životi, a ne trčati i gurati svoj narod pod nož. Hrvati su dočekali naciste sa cvijećem i nakada im niko zbog toga nije prigovorio, a komunisti su dopustili masovno ubijanje i progom Srba, kako u drugom svjetskom ratu, tako i u poslednjem građanskom. Najsramnije je što su ti urlikaši doveli na vlast nepoznatog stranca bravara koji je u predhodnom ratu Srbe ubijao. Ni do dan danas Srbi nisu ni pobrojali svoje žrtve niti popisali, a većina njih i ne zna šta se je uopšte događalo. Mi izvan Srbije dobro znamo, ali smo šaputajući pričali među sobom. To tek sada počinju neki mediji pisati, a tek sada je snimljen prvi igrani film o stradanju Srba. Moja majka je izgubila dva brata u Jasenovcu, a oca su joj ubili partizani jer je bio bogati seljak, a hranio ih je cijelo vrijeme rata. Mnogo, mnogo ima za priču, mnogo toga o čemu se javno nije smjelo pričati. Zašto mnogi ne mogu shvatiti da je Jugoslavija počela i bila naprvljena samo od srpskih žrtva kako 1918-e, tako i 1945-e? Hrvati su danas cijenjeni širom svijeta, a mi Srbi popljuvani. Kome tome da zahvalimo? Mnogi u svijetu misle da su Hrvati daleko brojniji narod. Oni su samo složni. Najbrojniji su srpski izdajice! Tek sa dolaskom Vučića na vlast i njegove uporne borbe počinje u svijetu neka bolja slika o Srbiji. A šta će biti sa Srbima van Srbije? Za svu propast je kriv kralj Aleksandar koji je stvorio državu kojom je htjeo vladati, a ne državu za svoj narod. Morao je znati da ga Slovenci i Hrvati nikada nisu htjeli. On je stvorio komuniste, sam je bio po pogledu na njih komunistički! Još danas premnogo Srba plače za propalom državom, a ne sagledaju stvarne činjenice niti se osvrću na to da je ta Ju bila omrznuta i nikad priznata "braću" Hrvate i Slovence. Srpski komunisti su doveli do problema KiM jer su pokrajinu poklonili "napaćenim" Albancima!