PRAVA ISTINA O POLOŽAJU SRBA: U Memorandumu prvi put je konstatovana neodrživa nacionalna politika u zajedničkoj državi

Rade Dragović

30. 10. 2020. u 17:13

ПРАВА ИСТИНА О ПОЛОЖАЈУ СРБА: У Меморандуму први пут је констатована неодржива национална политика у заједничкој држави

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

JUGOSLAVIJA je Ustavom iz 1974. postala labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj.

To navodi na pomisao da joj preti opasnost od daljeg rastočavanja. Srpski narod ne može spokojno očekivati budućnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogućnost svim nacijama da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija bi se u tom slučaju mogla opredeliti i definisati svoj nacionalni interes, što bi moralo biti pre preispitivanja Ustava. Naravno, Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, iščekujući samo šta će drugi reći, kao što je do sada mnogo puta činila".

Ovaj, jedan od mnogih "antirevolucionarnih" i "antidržavnih" zaključaka Memoranduma SANU danas deluje sasvim logično i na mestu. U godinama koje su za nama, međutim, upravo ovaj paragraf kontroverznog teksta bio je krunski dokaz odgovornosti Srbije za razbijanje Jugoslavije i potvrda da je vrh srpskih intelektualaca 1986. godine pristupio izradi programa koji je olako i politički oportuno najčešće nazivan "platformom srpskog nacionalizma".

Dokument koji je sačinila grupa akademika već prvog dana po objavljivanju postao je predmet osude, a kritike nisu jenjavale ni sledećih 30 godina. Apsurd svoje vrste jeste da su samo retki kritičari Memorandum pročitali, a još manji broj njih ga je razumeo. On je bio svojevrsni i verovatno jedini presek jugoslovenskog društva, njegove realnosti i anticipacija neslavne budućnosti. Pisan je bez dileme sa srpske tačke gledišta, ali sa univerzalnim porukama koje su se ticale Jugoslavije u celini.

Memorandum sadrži 73 stranice teksta, od čega je polovina posvećena krizi jugoslovenske privrede i društva, dok je drugi deo naslovljen sa "Položaj Srbije i srpskog naroda". Devet tačaka ovog za mnoge apokrifnog dokumenta sadrži mnoštvo kritika tadašnjeg stanja, veliki broj argumenata i dokaza, ali i mestimične nedoslednosti i kontradiktornosti, koje se mogu pripisati prekinutoj proceduri njegove redakcije.

Ljubomir Tadić, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Već na samom početku Memorandum konstatuje da "privredna kriza traje već pet godina, a izlaz iz nje nije ni na vidiku", ali se i naglašava da je on moguć samo uz "temeljne promene u privrednom i političkom sistemu". On donosi osudu dogovorne ekonomije, koja je imala snagu dogme u SFRJ.

"Ekonomske i društvene sankcije za pogrešna ulaganja nisu postojale. Političari su ostajali u senci, iako su ključno uticali na investicione odluke. Promašaji u privrednom razvoju i sistemu, materijalizovani u opadanju ukupne produktivnosti privrede (rada i kapitala) osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede", ističu pisci Memoranduma.

POLITIČKIM i privrednim faktorima zamera se na potpuno pogrešnoj ekonomskoj filozofiji. Rezultat toga je pojava niza simptoma koji ukazuju na ozbiljnu bolest jugoslovenske privrede. To su pre svega nedostatak rentabilnosti, izostanak ekonomskih sankcija za loše poslovanje (princip osvedočen poslednjih decenija SFRJ i u narodu definisan kao načelo "radio, ne radio, svira ti radio"), privredni parazitizam, nemotivisani radnici, povlađivanje neradu, materijalne privilegije vladajućih slojeva...

Autori Memoranduma, prvi put neuvijeno i britkim jezikom izriču smrtnu presudu jugoslovenskom političko-privrednom eksperimentu zvanom samoupravljanje.

"Razlog je jednostavan - nametnuto je voljom političkih vođa, kojima ne predstavlja teškoću da mu povećaju ili smanje uticaj ili da unutar njega ostvare kontrolu. Samoupravljanje je potisnuto šezdesetih godina i tu je začetak mnogih naših nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom društvenom nivou, a nikad nije ni izgrađeno kao celovit demokratski sistem. Zbog toga je ono samo ulepšavajući princip, a ne podloga društva. U našem sistemu nema pravog plana ni tržišta, niti prave države i pravog samoupravljanja."

Prva, prava i najveća meta kritika akademika koji su radili na Memorandumu jeste državna koncepcija Ustava iz 1974, koji je praktično uveo konfederalno uređenje. Konfederalni princip da je za svaku odluku potrebna prethodna saglasnost svake republike i pokrajine, Jugoslaviju je dovelo u stanje paralize i odumiranja.

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Ustavna postavka omogućila je delovima SFRJ, koji su dobili elemente državnosti, da gledaju svoja posla i da oslobođeni stega centralne vlasti zadovoljavaju sopstvene interese. Trn u oku intelektualnoj javnosti toga vremena bio je paritetan sastav Predsedništva SFRJ, kao i svih drugih najviših organa. U Memorandumu se konstatuje i apsurd toga vremena da republički i pokrajinski ustavi ne moraju da budu usaglašeni sa saveznim, već ne smeju samo biti njemu suprotni. Nisu postojali mehanizmi, čak i ako je suprotnost evidentna, a prednost je u svakom slučaju davana republičkom ustavu.

"Politički sistem Jugoslavije sve je više protivrečan, disfunkcionalan i skup. On predviđa mehanizme vlasti na tri nivoa, omogućavajući silno narastanje birokratije i izdataka za opštu potrošnju. Bilo da je reč o političkim, bilo ekonomskim pitanjima, sistem može da posluži kao školski primer neefikasnosti. Odlučivanje teče toliko sporo da i kada se donesu prave mere, zbog kašnjenja imaju polovičan učinak. Zbog sukoba učesnika u odlučivanju dolazi do potpune blokade ne samo na nivou federacije. Srbija punih deset godina, tako, ne uspeva da donese republičke zakone."

GRUPA od 16 akademika predvođenih Antonijem Isakovićem, koji su činili Radnu grupu za pisanje Memoranduma, pored Ustava iz 1974, uprla je prstom i u Tita i Kardelja, Kominternu, Savez komunista, samoupravljanje... Prvi put u posleratnoj istoriji otvoreno je pitanje budućnosti Srba i njihovog prava na izbor. Time su počinili jeres, preko koje tadašnji ideološko-politički poredak i njegov establišment nije mogao da pređe.

Akademici su u svojoj jeretičkoj delatnosti otišli i korak dalje. Iako sa pozicija zvaničnog komunizma i ustrojstva socijalističke Jugoslavije, zatražili su redefinisanu Jugoslaviju, koju su zamislili kao državu koja bi u svoje ustrojstvo ugradila i pojedina iskustva zapadnih demokratija.

Najveći odijum vlasti, ipak, izazvao je deo nacrta Memoranduma posvećen položaju srpskog naroda.

"Mnoge nevolje koje muče srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajedničke svim jugoslovenskim narodima. Međutim, Srbe pritiskuju i druge nedaće. Dugoročno zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani državno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na političkoj sceni sa udruženom snagom koja čini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mučna pitanja, koja proizlaze iz dugoročne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrožavaju ne samo srpski narod, već i stabilnost čitave Jugoslavije", jedno je od ključnih polazišta memorandumskog nacrta.

Izbori u SANU, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Pod akademskim skenerom našlo se i samo rođenje druge Jugoslavije, kao i uloga očeva njene ideologije i poretka. Članovi SANU doveli su u vezu ekonomsku i političku podređenost Srbije od prvih dana federacije. Ukazali su i na činjenicu da su Slovenci i Hrvati još pre rata osnovali svoje komunističke partije i tako ostvarili veći uticaj i u CK. Njihovi politički lideri, kako tvrde akademici, postali su arbitri u svim političkim pitanjima tokom i posle rata. Ovu osovinu pre svih činili su Tito i Kardelj, koji su po svojoj volji krojili politički vrh Jugoslavije.

Kao jedan od ključnih argumenata u Memorandumu navodi se i činjenica da Srbija nije na adekvatan način bila predstavljena ni na Drugom zasedanju Avnoja. Akademici ukazuju na to da su za skup u Jajcu birani većnici iz srpskih vojnih jedinica i članova Vrhovnog štaba koji su se zatekli na teritoriji BiH, za razliku od većnika drugih republika. Oni su na zasedanje došli sa svojih teritorija i iz nacionalnih političkih organizacija sa već definisanim stavovima i programima.

"U takvim uslovima, a pod stalnim optužbama da je ugnjetački, unitaristički, centralistički, pandurski, srpski narod nije mogao postići ravnopravnost u Jugoslaviji, za čije je stvaranje podneo najveće žrtve", navedeno je u dokumentu SANU.

DRUGORAZREDNI položaj Srba u avnojevskoj Jugoslaviji članovi Radne grupe za izradu Memoranduma objašnjavaju, između ostalog, i načinom na koji je Komunistička partija sagledavala međunarodne odnose između Prvog i Drugog svetskog rata. Glavni kreator načina posmatranja ovog pitanja bila je Kominterna, "koja je u naporima da ostvari svoje strateške i taktičke zamisli na međunarodnom planu težila razbijanju Jugoslavije".

"Srpskom narodu nametnuto je osećanje istorijske krivice, a jedino on nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda, da se zvanično opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan položaj između dva rata, da se poriče njegova oslobodilačka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije", istakli su članovi SANU.

Ovakvi stavovi sadržani u tekstu koji je, ne bez uticaja bezbednosnih krugova, iznet na svetlo dana izazvali su pravu lavinu tadašnjeg režima na Akademiju i akademike, a posebno one koji su ocenjeni kao pisci ovog teksta.

Nema sumnje ni da bi proskribovani tekst SANU ostao bez mnogo ubojitih tvrdnji i analiza, da je njegovo donošenje okončano po predviđenoj proceduri. Na ovu činjenicu ukazivali su i sami akademici, braneći se od ofanzive tadašnje komunističke vlasti, koja se svom silom obrušila na autore teksta.

U sklopu "otklanjanja štetnih posledica" od akademika je zatražena i promena rukovodstva SANU, kao način da se stvari vrate u prirodni tok, a pojedini aparatčici zahtevali su i - hapšenje. Vanredna skupština Akademije održana 18. decembra 1985, međutim, donela je potpuno drugačiji ishod.

Krajem septembra 1986. protiv SANU se okrenulo sve što je u Jugoslaviji moglo da zaseda i da se oglasi saopštenjem - od Centralnog komiteta do sindikata i radničkih saveta u najmanjim preduzećima. Padale su teške optužbe: da je Akademija leglo nacionalista i da ruši Jugoslaviju, da neguje antifašizam, da manipuliše građanima, potpiruje bratoubilački rat i krvoproliće...

Sa književnih susreta "Zija Dizdarević" u Fojnici, kako prenosi "Politika" od 27. septembra, čuveni pesnik Oskar Davičo poručuje:

"SANU nije naučna i umetnička ustanova, nego - leglo šovinizma. To kažem javno misleći na Antonija Isakovića i njegovo društvo. Ko su njima uostalom pravi predstavnici Srbije?

Da li su to dražinovci, ljotićevci...", pita se Davičo.

Iako u žestokoj osudi stavova navedenih u delovima Memoranduma prednjači rukovodstvo Srbije, kritike stižu i iz pokrajina i drugih republika. Stavovima SANU objašnjavaju se tamošnje nemile situacije i podupiru suprotne, poluskrivene teze.

NACIONALIZAM DOLAZI ODOZGO

JEDAN od ključnih problema jugoslovenskog društva za autore Memoranduma bio je nacionalizam. Za razliku od zvaničnog establišmenta, akademici su bez zadrške naveli da je "nacionalizam stvaran odozgo, kao i da su njegovi inicijatori politički ljudi. SANU je njegove korene videla u ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre Drugog svetskog rata. Sastavni deo te politike bio je revanšizam prema srpskom narodu kao ugnjetačkoj naciji, koji je proizveo dalekosežne posledice na međunacionalne odnose, društveno uređenje, privredni sistem...

Azem Vlasi, predsednik Predsedništva CK SK Kosova, Memorandumom tako pravda albanski irendentizam, koji se u tom trenutku punim žarom razbuktava već četiri godine i njime objašnjava masovno nealbansko napuštanje Kosova i Metohije:

"Na podsticanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije utiče i srpski nacionalizam širenjem neverice u proces stabilizacije stanja na Kosovu. On to čini i širenjem propagande da se ne može živeti sa Albancima i da je za Srbe jedini spas u nacionalnom okupljanju."

OBRISE je tako dobijao princip, koji će se kasnije mesecima uspešno primenjivati, posebno u Srbiji - svaka ideja koja je izložena u Memorandumu automatski postaje ideološki neprihvatljiva. Ovakav pristup doveo je do toga da je režim svaku novu ideju najpre tražio u tekstu SANU. Ukoliko bi makar njene tragove pronašao u omraženom dokumentu ona bi, ma koliko da je smislena i opravdana, bivala odbačena bez diskusije i argumentacije.

ULAZNICE ZA POLITIKU

PO objavljivanju Memoranduma, i u SANU je nastala velika pometnja, posebno među akademicima koji su bili na liniji države i Partije, iako sa realnošću nije imala mnogo veze.

Ugledni akademik, istoričar Vaso Čubrilović, u intervjuu NIN-u kritikovao je svoje kolege akademike optužujući ih da koriste nauku kao ulaznicu za politiku.

"Poslednjih godina u SANU, kod nekih njenih članova, sve više raste težnja da se uključe u složene rasprave o problemima jugoslovenske zajednice, i to prevashodno na jedan ne naročito naučni način. Po sadržaju, metodologiji, stilu i rečniku, Memorandum, nažalost, više liči na političku, a manje na naučnu kritiku, a njegovi autori podlegli su više sećanju nego naučnom pa i političkom rezonovanju", rekao je Čubrilović u intervju NIN-u.

Potpredsednik SANU Dejan Medaković, uvidevši da se Memorandum koristi kao opravdanje za tuđe nacionalizme i antidržavne delatnosti, posebno na Kosovu, u očaju zapisuje:

"Šta sve neće izmisliti u paklenom obračunu sa ovim bednim ostacima Srba na Kosovu, koji su krivi što su još živi. Tako se najtačnije može odrediti njihov položaj. A na sve to dolazi nemoć srpskih političara da zaštite osnovna ljudska prava i njihovo pristajanje na opštu paralizu. Oni već decenijama pristaju da žive od nekakve milosti albanskih kolega. Bilo je potrebe da ovoj prljavoj igri pruže alibi, i oni su to i učinili", piše Medaković u svojim memoarima.

Akademici su kao vođe kampanje protiv SANU bez previše poteškoća locirali krug ljudi iz sfere politike i medija, u čijem centru se nalazio prvi čovek Srbije Ivan Stambolić i njegova desna ruka Dragiša Pavlović. Oni su otvoreno smatrali da je Akademija odstupila od nauke i brutalno stupila na teren politike. Memorandumom i skeniranjem stanja i problema, prema njihovom mišljenju, akademici su zloupotrebili probleme u državi da promovišu svoje ciljeve bazirane na nacionalizmu i prebijanju starih dugova.

NERAZUMNI KONFEDERALIZAM

AUTORI Memoranduma SANU nisu jedini koji su kritikovali posledice konfederalnog uređenja SFRJ po Ustavu iz 1974. Činjenica da je federativna Jugoslavija zamenjena savezom šest republika i dve pokrajine, sa gotovo svim elementima državnosti, i da je praktično nestala, nije promakla ni novinaru Aleksandru Tijaniću koji u "Nedeljnoj Dalmaciji" 1985. godine žovijalno konstatuje:

"Štampa je prenela na sav glas jednu od najvećih gluposti ovog vremena. Objavljeno je, naime, da je Sinan Hasani, kolektivni predsednik Jugoslavije, došao u posetu Beogradu.

Za mene je to najbolji dokaz da Jugoslavija nema svoju teritoriju, jer ništa nije preostalo posle podele na republike i pokrajine."

Tadašnji državni i partijski vrh, ogrezao u dogmatizam i sklon obilnom korišćenju medijsko-policijskog aparata, nije imao milosti. Memorandumu i njegovim zaključcima suprotstavljao se sa stanovišta dogmi komunizma i radničkog samoupravljanja, koji su se neumitno bližili svom kraju.

JUGOSLAVIJA KAO UMORNO KLjUSE

SRPSKI akademski krugovi i pre Memoranduma su slali upozoravajuće poruke o stanju u Jugoslaviji, ali oni ni približno nisu imali odjek kakav je dobio tekst SANU 1986. godine.

- Naša Jugoslavija, i njena privreda izgleda kao umorno kljuse, unezvereno i uplašeno. Ono je šugavo, ranjivo i sakato, jer je ispušteno iz ruku i tako zabasalo negde, zaglibilo se pod teretom koji nije u stanju da izdrži, pa sada ne može ni napred ni nazad. Kako da ga izvučemo, rasteretimo, spasemo i njega i onaj dragoceni tovar koji smo iz jednog pogubnog, genocidnog rata izvukli kao pravu tekovinu revolucije. Došli smo do duvara, to znaju svi, a ne priznaju samo oni koji su najodgovorniji za svršeni čin pred koji su nas stavili, ne od juče - govor je Antonija Isakovića iz 1984. godine. Njegov govor na jednoj od partijskih sednica nije prošao neprimećeno u krugovima dogmatskog režima, ali puni kapacitet greha, međutim, njegove reči dosegnuće dve godine kasnije, po objavljivanju memorandumskog teksta.

Isaković se, kao predsednik Radne grupe za izradu ovog akta, našao kao prva meta kritika vlasti. Njegova smena ubrzo po izbijanju afere postala je glavni zahtev vlasti i put za diferencijaciju Akademije.

O tome slikovito govori osvrt na tekst akademika iz knjige "Olako obećana brzina" Dragiše Pavlovića, koji je 1986. godine bio član Predsedništva CK SK Srbije.

"Prosečnost protiv čijeg duha se bore akademici očigledno dominira i jednim radnim telom SANU. A možda ona i nije slučajna. Možda nauka i nije bila u prvom planu već sasvim određena vrsta političkog angažmana, kome se u temelju nalaze etatizam i elitizam - davno odbačeni koncepti. Ulogu 'nacionalnog vođe' i 'izbavitelja' po njima trebalo bi da preuzme umna i duhovna elita s ciljem da 'srpski narod oslobodi projugoslovenskih zabluda'. U tom samootrežnjenju Srba očigledno nema mesta ni za radničku klasu niti za njenu partiju - Savez komunista", piše Pavlović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

profesor baltazar

07.11.2020. 18:54

procitao sam memorandum sanu i mogu da nadjem odredjene ispravne poglede na jugoslovensko drustvo u to vreme. jugoslavije nema i nikada vise nece je biti! preostala je samo analiza. medjutim, ne mogu, a da ne vidim da nigde uvazena gospoda akademici ne rade analizu cinjenice zasto se srpski narod u obe jugoslavije dozivljava kao "okupacijska vojska", kao ugnjetacki, unitaristicki i centralisticki, jesmo li obavili analizu 1918.? pustimo avnoj i samoupravljanje, srbe niti jedan narod bivse jugoslavije ne zeli za sagovornike, idemo otvoreno da razmisljamo i da trazimo uzroke posledica, a ne samo da ukazujemo na posledice!