Beogradske priče: Sankanje u centru grada

ZIMSKA idila pedesetih godina u centralnim delovima našeg grada izgledala je sasvim drugačije nego danas. Stanovnici grada još su pamtili ratne godine, privikavali se na novo društveno uređenje, a Beograd je bio znatno manji nego sada.

Pre Drugog svetskog rata grad je imao nešto više od 300.000 stanovnika, ali su ratne godine mnogo toga dodatno poremetile. Dečaštvo u to doba bilo je znatno drugačije, pa smo zamolili Jovana Momčilovića da sa nama podeli neka lepa, stara sećanja i fotografije. Tim pre što je on pedesetih godina bio dečak koji je živeo u centru grada, najpre na Terazijama, a zatim u Makedonskoj, u blizini Radio Beograda. Kako mu je posao tokom celog radnog veka bio vezan za štampu i štamparije, a cela šira porodica takođe povezana za novinarski i grafički zanat, centar grada i njegove promene su ono što je posmatrao celog života.

Bez saobraćaja

- U vreme mog dečaštva, pedesetih godina, selidbe su se obavljale uglavnom zapregama, a saobraćaja nalik današnjem gotovo da nije bilo - kaže Jovan opisujući pedesete godine. - Na mestu dašanjeg "Šumatovca" nalazila se kafana "Tri grozda". Tu nije bilo velike bašte kao danas, već je na tom mestu postojao skver. Kada zimi padne sneg, ulice Đure Daničića, Kapetan Mišina i donji deo Skadarske bile bi zatvorene i služile su isključivo za sankanje. Na kraju tih ulica nalazile bi se mreže kako dete na saonicama ne bi proletelo dalje nego što bi to bilo bezbedno.

Momčilović se seća kako se u blizini Hilandarske i Cetinjske ulice nalazio veliki odvodni šaht. Tamo su kamioni dovozili prikupljeni sneg sa gradskih ulica, a radnici ga lopatama ubacivali unutra, kako bi se otopio, a voda otekla dalje u kišnu kanalizaciju. Tako bi se stvaralo snežno brdo visoko i do dva metra, i eto opet prilike za sankanje.

- To je bilo drugo vreme, sneg bi počeo da pada već u novembru i to nas je prizivalo da planiramo novogodišnji doček - seća se Joca. - Šezdesetih godina svaka škola pravila bi svoju proslavu i to je bio veliki praznik za mališane.

Istovremeno, za Srpsku novu godinu, obavezno bi kafane bile zatvarane. Tako je komunistička vlast sprečavala bilo kakvo okupljanje koje bi, "preliveno pićem", moglo da izazove "reakcionare" da se prisete predratne države i njenog uređenja.

- U to vreme pamtim i prvi cirkus, a bio je postavljen na današnjem Vračaru, pored zdanja Narodne biblioteke. Odlazili smo tamo i gledali prave, velike životinje. Doduše, bilo ih je i u Zoološkom vrtu, ali ovde smo bili kraj njih mnogo bliže, gledajući kako ih čuvaju dreseri.

Dečački džeparac

ŠEZDESETIH godina na Trgu Nikole Pašića, koji je tada nosio ime po Marksu i Engelsu, često bi bili postavljani zimski dvorci, jedna vrsta čarolije za decu, koje su vršnjaci našeg sagovornika obožavali, a šezdesetih je otvoren i prvi Novogodišnji vašar na Sajmu, koji je bio pravo čudo. Nove mašine su deci izgledale kao svemirski brodovi, bili su to ringišpili i druge šarene vrteške svih vrsta.

- Vikendom bi ispred Opštine Stari grad bile svadbe i mi, deca, voleli smo da gledamo ova veselja. Pošto mi je sve bilo ispred kuće u kojoj sam stanovao, često sam izletao među svatove, a voleo sam i ono "kume, izgore ti kesa". Bilo je tu Cigančića, kao i danas, koji bi skupljali sitniš, ali i mi, ostali, shvatali smo to kao izazov, pogotovo kada kovanice počnu da padaju pored nas. E, to mi je jednom otac ozbiljno zamerio.

Kako bilo, jednom je prijatelj Jocinog oca video mališana među svatovima, pa mu je to preneo.

- Otac je bio pravedan, ali nije voleo ovakav način zarađivanja - seća se Joca. - On je starijem bratu i meni "odrezao" nedeljni džeparac, onako kako dolikuje našim godinama. Dok smo bili osnovci brat je imao sto, a ja 50 dinara nedeljno, a kada je brat prešao u srednju školu napredovao je na sjajnih 500, dok sam ja stigao samo na sto. Kada sam se pobunio, gledajući na situaciju iz moje, "nesrećne" vizije osnovca, otac je jednostavno objasnio: "Dejan ima devojku, treba mu za bioskop!" Ja sam zavapio kako i ja imam devojku, ali to, naravno, kod oca nije prošlo.

Jovan se seća roditelja koji su ih učili da štede, svako dete imalo je svoju, metalnu, štednu kasicu u koju bi stalno ubacivali sitniš, pa se krajem meseca u njima skupljala pristojna suma.

- Prijatelj mog oca Dušana bio je legendarni karikaturista Aleksandar Klas - seća se Momčilović. - Kada sam imao 11 godina, 1961, napravio je karikaturu u kojoj sam prikazan sa lovačkim šeširićem sa značkicama, kakav je tada bio u modi. U šali mi je nacrtao i upečatljiv ženski torzo na mišici, flomasterom, po uzoru na tetovaže kakve su tada nosili mornari. Sećam se da sam bio na gadnim mukama dok sam skidao "tetovažu" sa ruke ribaćom četkom, samo da je otac ne vidi.

Danas druga karikatura našeg sagovornika krasi kafanu "Herceg Novi", a uradio ju je sjajni kolega ilustrator iz "Politike"...

Stara garda

- ČESTIT džeparac zarađivali smo i u letnje vreme, kada smo istovarivali lubenice na Bajlonijevoj pijaci. A posle su došli srednjoškolski i studentski dani.

Tada, krajem šezdesetih, mladićko društvo umelo je da zasedne u "Vidin kapiju", jedinu kafanu u kojoj nije bila obavezna večera. Studentarija po pravilu nema para, osim da svi skupa prikupe sitniš i da zajedno kupe nekoliko piva ili flašu vina.

- Bila je tu, u jednom uglu, "stara garda ove kafane", grupa Beograđana koji su tu decenijama dolazili. Nije bilo retko da nam pošalju po krug pića, procenjujući da smo im naslednici u čuvanju kafanske tradicije. Ali i tada, u Beogradu je "najžešće" slavlje uz piće i provod bilo kada bismo zajedno pevali starogradsku muziku.

DOM OMLADINE

Svaki gradski kvart nekada je imao po jednog ili dva policajca koji su kružili, i tako je jedan od njih našeg junaka spasao velike nevolje.

- U Domu omladine bile su uvek sekcije, u kojima smo mogli da naučimo svašta o koječemu, pa tako i o fotografiji, koja me je privlačila. Tako smo moj drug Zoran Stajović i ja zaboravili koliko je sati i ostali smo sami u zgradi koju je portir zaključao. Tada nisu postojali mobilni telefoni, a mislim da još nismo u stanu imali ni fiksni. Očajno smo lupali na vrata iz pravca Makedonske ulice, sve dok nas, srećom, milicioner nije čuo i pomogao da se iskobeljamo.

Krajem pedesetih, u ovo doba godine, u centru grada postojala je još jedna atrakcija koju naš sagovornik jasno pamti. To su bila dva televizijska ekrana, postavljena ispred ulaza u Radio Beograd.

- Sećam se, tu se narod skupljao da vidi vesti i "žive slike". Kasnije su televizijski ekrani bili postavljani i u izlozima radnji na Terazijama.

Mnogobrojne fotografije koje objavljuju "Beogradske priče" potiču iz Foto-dokumentacije i arhive "Borbe". Podsećamo da su fotografi različitih novina, uključujući i "Novosti", dugo čuvali svoje snimke u ovoj uglednoj instituciji, koja je na raspolaganju svim istraživačima i hroničarima starog Beograda, ali i mnogobrojnih drugih događaja koji su se odvijali proteklih decenija.