Beogradske priče: Kako smo uzde zamenili volanom

POČETKOM dvadesetog veka na beogradskim ulicama krstarili su fijakeri, vožene su taljige i teretna špediterska kola. Na automobil se čekalo duže nego na ostale zapadnjačke novotarije. Najzad, 3. aprila 1903. godine, železnicom je u 6 časova i 20 minuta po redu vožnje, teretnim vozom, iz Beča u Beograd stigao prvi automobil.

Ovako priču počinje Vladimir Veselinović iz Udruženja istoričara automobilizma, stručnjak koji nas vrlo slikovito vraća u prve godine 20. veka i pojavu automobila koji je izazvao nemalo interesovanje.

Zapanjena publika

- BIO je to "neselsdorfer tip B", šestosed, otvorene karoserije, pokriven baldahinskom strehom - počinje Veselinović pripovest za "Beogradske priče". - Ponosni vlasnik, trgovac Božidar Radulović je u društvu svog budućeg šofera Sretena Kostića i nekoliko prijatelja, sačekao da se vozilo istovari, pa da ga fabrički vozač pripremi i da krenu na prvu vožnju.

"... Kada je automobil svojom snagom izašao iz beogradske stanice, naišao je svuda na zapanjena lica. Pred stanicom se napravila prava gužva, ali pre nego što je svet uspeo da se sabere, automobil je već stigao Nemanjinom ulicom do Vojne akademije i skrenuo u ulicu Miloša Velikog, putem za Topčider, svuda dočekivan zbunjenim i usplahirenim ljudima, koji su se u čudu krstili...", pričao je kasnije Kostić o tom važnom istorijskom trenutku.

Najveću slavu od protagonista ovog istorijskog događaja doživeo je prvi srpski šofer Sreten Kostić, koji je hrabro pristao na neočekivani izazov, iako do tada nikada nije uživo video automobil i nije ništa znao o njegovom korišćenju. Za četrdeset pet dana, koliko je fabrički vozač ostao u Beogradu, Kostić je savladao osnovna znanja o upravljanju, održavanju i popravkama automobila i po odlasku Bečlije počeo samostalno da upravlja prvim beogradskim i srpskim autom, u službi gospodina Radulovića.

- Sreten Kostić je rođen u Beogradu, 7. marta 1877. godine - kaže Veselinović. - Otac Ilija, trgovac, rodom iz Prizrena, poslao ga je posle završene osnovne škole na zanat za foto-cinkografa, čime se bavio do dolaska prvog automobila. Tada je postao automobilski vozač i tako se predstavljao do kraja života.

Gospodin Radulović je zbog finansijskih teškoća početkom marta 1906. prodao "neselsdorfera" belgijskom poslanstvu. Kostić je zahvaljujući odličnim preporukama svog dotadašnjeg poslodavca dobio posao kod počasnog belgijskog konzula Vase Radulovića, vlasnika banke "Andrejević i kompanija".

Tu je vozio otvoreni feton, austrijski "gref i štift", u kom ga kasnije vidimo za upravljačem.

TOKOM jednog kratkog perioda Kostić je službovao kod poznatog pravnika i ministra Vojislava Veljkovića i vlasnika lista "Pravda", novinara Jovana Adamovića.

- Zahvaljujući stečenoj reputaciji i iskustvu, maja 1912. godine postao je lični vozač kralja Petra prvog Karađorđevića, upravljajući automobilom "fijat tipo 6 landole" do početka balkanskih ratova - nastavlja pripovedanje Vladimir Veselinović. - Tokom balkanskih ratova Kostić vozi kralja u belgijskom automobilu "fabrik nasional", koji je rekviriran tokom mobilizacije.

Sreten kao vozač kralja Petra

Za vreme Prvog svetskog rata upravlja "kadilakom" i na toj dužnosti ostaje do oktobra 1915, kada je posle jednog incidenta kod Blaca oštetio automobil i bio vraćen u jedinicu, posle čega je otišao na crnogorski dvor, gde je vozio kralja Nikolu i kneza Mirka.

Vratio se Kostić u Beograd 1919. godine i zaposlio kao nadzornik garaže u Ministarstvu saobraćaja, gde je službovao punih sedam godina. Septembra 1922. je sa stotinak kolega realizovao desetogodišnju ideju i osnovao Udruženje beogradskih šofera. Bio je izabran za prvog predsednika.

U penziju je otišao sredinom tridesetih i povukao se u mir svoje kuće na sedmom kilometru Avalskog puta, prekoputa kafane "Župa", gde je živeo sa suprugom Marijom.

Vozni park pre rata

Kist i volan

SLIKARSKI dar i talenat koji je pokazivao radeći kao foto-cinkograf ostao je zabeležen na nekoliko desetina vrlo interesantnih crteža, slika i grafika i dve autentične razglednice, prave umetničke minijature. Nekoliko godina u beogradskim dnevnim listovima "Pravda" i "Politika" izlazili su oglasi u kojima je Kostić nudio svoje usluge i to, kako je naglasio - "licima koji se za ovaj sport interesuju".

Poslednja stanica

Kostić je bio i strastveni kolekcionar automobilskih registarskih tablica. Njima je obložio čardak pored kuće, gde je sa porodicom i prijateljima provodio trenutke odmora. Imao ih je nekoliko hiljada - "više nego celokupna beogradska žandarmerija" - kako je neko u šali primetio. Svoj poziv je mnogo cenio i uvek je o njemu sa poštovanjem govorio:

"Slava srpskom seljaku"

Otuda i sve nesreće, što se vozači malo pridržavaju saobraćajnih propisa. Gledam često, prosto tera kako ko hoće. Kao da sam ide drumom. A, kad bi se uložilo malo više pažnje i kad bi se vozilo malo razumnije, verujte, mnogi bi svoj vek produžili za godinu više".

Bio je omiljena ličnost i prijatelj, uvek spreman da pomogne i posavetuje. Preminuo je 16. januara 1947. godine i sahranjen dan kasnije na groblju u Jajincima.

Ulica kneza Miloša

KNjIGA O PRVOM AUTOMOBILU

NAŠ sagovornik Vladimir Veselinović uskoro objavljuje knjigu u kojoj će se detaljnije pozabaviti dolaskom "neselsdorfera", kao i biografijom Sretena Kostića.

Ekskluzivne delove ovog puta objavljuju "Beogradske priče", a više detalja čitaoci će moći da vide u knjizi "Prvi automobil u Beogradu".