Beogradske priče: Tribine umalo ispod Pobednika

IDEJE o razvoju Beograda bile su bezbrojne i šarolike, ali mnoge nisu nikada zaživele. Samo jedna među njima bila je izgradnja velikog, olimpijskog stadiona krajem tridesetih godina prošlog veka, koji je trebalo da bude postavljen u Donjem gradu na Kalemegdanu.

Nije to bilo slučajno, jer je prvi olimpista kod nas Svetomir Đukić, inače blizak prijatelj sa Pjerom de Kubertenom, umnogome uticao na pozitivne komentare posle kandidature Beograda za Olimpijske igre 1948.

Đukić, divizijski general, veteran iz balkanskih i Prvog svetskog rata, pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata, odlikovan najvišim vojnim odličjima tog doba, bio je čovek ogromnog međunarodnog renomea i uticaja.

U to vreme, Jugoslavijom rukovodi premijer Milan Stojadinović, čovek čije znanje i uticaj umnogome određuju ondašnju državu, ali i političar čije je naginjanje Nemcima sve vidljivije.

Samo jedan od pokazatelja da je bilo tako jeste gostovanje arhitekte Vernera Marha, čoveka koji je već ostavio jasan trag na građevinama zahuktalog nemačkog Rajha, stručnjaka koji je 1938. godine bio gost jugoslovenske prestonice.

Olimpijska euforija

NOVINARI popularnog lista "Vreme" euforično pišu o ovoj poseti. Čitaoce uvode pričom o najvažnijim Marhovim delima.

- Olimpijski stadion u Berlinu, na kojem se pre dve godine odigrala veličanstvena 11. olimpijada, ostaće još dugo jedno od najvećih čuda sportske arhitekture i olimpijski uzor-stadion - beleže novinari 29. jula 1938. godine. - Gradio ga je danas nesumnjivo najbolji nemački stručnjak za građenje velikih sportskih objekata dr Verner Marh iz Berlina.

Dalje novinari nastavljaju da podržavaju političke lidere jer govore kako "predsednik vlade dr Milan Stojadinović nije mogao da napravi bolji izbor nego što je poverio pitanje izgradnje sportskog i sokolskog stadiona u prestonici ovom izvanrednom nemačkom stručnjaku na polju sportske arhitekture".

Marh je objasnio izveštačima šta je u osnovi njegove vizije, mada je obazrivo objašnjavao da je još rano govoriti o stadionu, budući da je ideja bila u pripremnoj fazi.

- Kao stručnjak na ovom polju i član Instituta sportske akademije Rajha stekao sam uverenje da je najbolje da se na izvesnom prostoru koncentriše veći broj sportskih terena, koji bi međusobno bili povezani odličnim saobraćajnim sredstvima, tako da je lako preći sa jednog na drugi - govorio je Marh. - Što se tiče vaše prestonice, pitanje podizanja ovakvog stadiona u tesnoj je vezi sa generalnim planom Beograda, jer takav stadion treba da bude postavljen na takvom mestu da ima odlične veze sa svim kvartovima grada.

U daljoj razradi novinari onog doba podvlače da bi stadion morao da bude podesan za velike sportske priredbe, eventualno i za priređivanje Olimpijskih igara. Pored stadiona bila je planirana i Visoka škola za fizičku kulturu, kako bi sam stadion imao svoju pravu svrhu. Škola je zamišljena kao jezgro koje će stvarati prave sportiste.

Sa tehničkog stanovišta, Marh je objasnio da gradnja velikog stadiona otvara mnoga pitanja. Tako je, prema njegovom mišljenju, pored samog stadiona neophodno izgraditi i niz terena za trening i vežbanje.

- Neophodno je, posebice za vreme Olimpijskih igara, da se na stadionu izvode razne sportske utakmice, a da jedna drugoj ne smetaju - objašnjavao je nemački arhitekta. - Pored toga, potrebno je i da sportisti treniraju dok se drugi takmiče.

Idejni tvorac stadiona objašnjava i potencijalne saobraćajne probleme, pa brine o prilazima za pešake, kojih je najviše, zatim za one koji bi došli automobilima, ali i za počasne, visoke goste, i na kraju, za sportiste.

- Presudno pitanje su tribine - zaključuje Marh. - One moraju biti građene tako da se sa svakog mesta može pregledati ceo teren. To je problem koji arhitekti zadaje najveće brige, ali ako bude pravilno rešen on će realizovati monumentalni spomenik izrazito nacionalnog karaktera.

Lokacija stadiona bila je ono što je najviše interesovalo Beograđane onog doba, a Marh je predlagao i Mali Kalemegdan, jer je "učinjen predlog da se Kalemegdan izgradi i pretvori u veliki nacionalni park". To je bila ideja koja je zaživela u prestonici onog doba, kada su se rađali predlozi da na ovom delu grada budu postavljeni svi najvažniji muzeji.

1938.

Prema vizijama nemačkog arhitekte stadion je trebalo da ima igralište, atletsku stazu dugačku 400 metara, a planiran je kapacitet od 40.000 posetilaca. Odmah do njega nalazio bi se veliki plivački bazen "širine bar 50 metara sa skakaonicom, a urediće se i manji bazen za neplivače".

Oštro protiv

GRADSKI stručnjaci bili su oštro suprotstavljeni ovoj ideji, a posebno je bio pogođen Beogradski klub arhitekata. Njemu je predsedavao Branko Maksimović, poznat i po tome što je bio vatreni rusofil. Pored ostalog, izgradnja ovakvog, olimpijskog objekta poverena stranom arhitekti - bila je direktan "prst u oko" domaćim ekspertima, pa i stručnoj javnosti.

U to vreme Marh je predlagao i izgradnju neke vrste beogradskog Panteona, gde bi bile grupisane najvažnije nacionalne institucije, poput različitih muzeja. Sve je to bilo u nacističkom stilu koji je dominirao Nemačkom, a posredno i onim delom Evrope koji je sve više potpadao pod njen vojni, politički, a samim tim i svaki drugi uticaj.

Arhitekta Dragiša Brašovan našao se u tom zamešateljstvu kao neko ko je trebalo da pomogne Marhu pri ovom eksperimentu. Do tada sjajni predstavnik moderne arhitekture, autor Državne štamparije (potonjeg "Bigz-a") i Komande vazduhoplovstva u Zemunu, prihvatio je angažman u okviru ove priče, pa je po mnogima to bio razlog što u posleratnom periodu nije više mogao da uradi nijedan ozbiljniji projekat u karijeri.

"KONTRA" HRVATA?

IDEJA da Beograd postane domaćin Olimpijskih igara već je prezentovana u Berlinu 1936. godine, i ondašnji hroničari beleže kako je bilo sve izvesnije da naš grad dobije organizaciju najvećeg sportskog događaja.

Na sednici održanoj za vreme berlinskih igara, zahtev su potpisali Đukić i Franjo Bučar, iz Zagreba. Pa ipak, hrvatska "zagrejanost" za nacističke ideje i uvod u raspad Jugoslavije koji se i odigrao tokom Drugog svetskog rata opredelio je Bučara da bojkotuje ovu ideju koliko god je mogao - pa je tako i bilo.

Olimpijske igre su održane u Londonu 1948. godine. Doduše, malo je verovatno da bi takav sportski skup mogao da se odigra u posleratnoj Jugoslaviji, posle dramatične promene državnog uređenja i smene onih koji su ovu kandidaturu predložili u predratnom periodu.