ZA NEKE SI BIO MILORD, ZA DRUGE ĐORĐE, ZA MENE TATA: Marko Marjanović se emotivnom kolumnom oprostio od slavnog oca

V.N.

18. 05. 2021. u 08:30

SIN velikana naše zabavne muzike Đorđa Marjanovića, koji je u subotu u 90. godini izgubio bitku sa koronom, i njegove supruge i najveće životne podrške Eli, diplomirani ekonomista Marko Marjanović, oprostio se juče od voljenog oca na svom sajtu, kolumnom čije mu je pisanje, kako je priznao, išlo najteže.

ЗА НЕКЕ СИ БИО МИЛОРД, ЗА ДРУГЕ ЂОРЂЕ, ЗА МЕНЕ ТАТА: Марко Марјановић се емотивном колумном опростио од славног оца

Foto Arhiva "Novosti"

- Svaka reč kao da boli, kao da otvara neko sećanje - naveo je Marko.

- A bilo ih je. Uvek su me pitali kako je to biti tvoj sin? Nisam to pitanje godinama razumeo. Uvek sam se šalio i govorio: Nemam pojma, nemam drugog ćaleta. Zarazio si nas muzikom, naučio da uz nju i tugujemo i da se radujemo. Da svaki stih ima svoju težinu, poruku. Nekoga da razveseli, nekoga da pogodi. Nekome da natera suze na oči, a mnogima i da izazove i one najlepše emocije. LJubavne. Najčešće si pevao one muške. Teške. One koje pogađaju gde smo najosetljiviji. Pričali su mi kako si bacao sako, ulazio u publiku, plakao na sceni.

Nisam to verovao. Sve dok se svojim očima nisam uverio. Sećam se samo da sam se uvek pitao gde li završavaju ti sakoi koje si bacao u publiku. Sećam se i kada si se vraćao sa koncerata kombijem prepunim cveća. Pisama kojima se nije znalo broja. Naučio si me da na svako pismo moram da odgovorim. Govorio si mi: "Kada je neko odvojio vreme da tebi uputi reč, pismo ili poruku, najmanje što možeš da uradiš je da odgovoriš, uzvratiš."

Foto Arhiva "Novosti"

Đorđe sa sinom Markom

Marko navodi kako nikada nije bio svestan koliko ljudi vole njegovog oca, misleći na one obične, "normalne" ljude:

- Vodio si me sa sobom na pijacu, u poštu ili samo da se prošetamo gradom. Tada sam shvatio da je svaki takav odlazak koji bi trebao da traje najviše pola sata, sa tobom trajao satima. LJudi koji ti prilaze, grle, slikaju se. Kafu koji si pio sa službenicima pošte ili pričajući sa ljudima na pijaci. Tada sam mislio, da li je moguće da sve te ljude poznaješ. Sećam se i kada sam se pravio važan kao da sam ja neka zvezda. Bilo je to na vašarima gde su me zbog tebe puštali besplatno da se vozim po ceo dan.

MUZEJI U KUČEVU I MOSKVI

VELIKAN jugoslovenske i srpske zabavne muzike, koji je bio megazvezda u Sovjetskom Savezu, ima dva muzeja. Prvi se nalazi u njegovom rodnom Kučevu, a drugi, sa 300 eksponata, u Moskvi i vlasništvo je "đokiste" Nikolaja Larena, koji je pratio Đorđa Marjanovića na svim koncertima, od Moskve, preko Minska i Sibira, do Vladivostoka.

Markovi školski drugovi velikog umetnika zvali su čika Đorđe, a prijatelji iz momačkih dana - legenda.

- Govore mi: "Ej, da li se sećaš kada je tvoj ćale doneo ogromne posude sa kokicama kada smo bili u prepunoj diskoteci, da se ne ucirkamo" - emotivan je Marko.

 umetnik okružen svojim obožavaocima, Foto Arhiva "Novosti"

- I smejem se. Stvarno si imao taj neki živac za nas klince. Prva vožnja kolima dok sam sedeo kod tebe u krilu.

Osećao sam se kao da sam reli vozač. Nisam ni znao da, u stvari, ti daješ gas i kočiš.

Stotine ljudi koji su strpljivo čekale ispred stana da te vide, slikaju se ili dobiju autogram. Da, voleli su te. U stvari, ja sam te voleo, a oni su te obožavali. Možda zbog bogatsva ljubavi kojima si ih obasipao. Ne znam zašto. Tek, za njih si bio uvek i samo Milord!

ODRŽAO KONCERT ŠAPATOM

VEROVALI ili ne, Đorđe Marjanović bio je jedini pevač na svetu koji je održao koncert šapatom.

- Grlo me je izdalo samo jednom u karijeri, 1967. godine.

Nisam otkazao koncert u Lenjingradu. Izašao sam na scenu i šaputao svoje pesme. Bio je to divan recital, u kome je učestvovala cela publika - sećao se Đorđe, čiji su "đokisti" bili i japanska pevačica Miki Makasone i italijanski kantautor Toto Kutunjo.

Foto Arhiva "Novosti"

Nije mogao Marko da preskoči ni neka noćna druženja sa ocem, ona za koje mama Eli baš i nije znala:

- Šok kada su te ljudi videli u rok kafiću "Sačulatac" u Skadarliji, kako ulazimo zajedno negde oko tri ujutru. Znalo se tada da počinje tvoje veče. Muzika sa ozvučenja. "Romana", "Zvižduk", "Ema, Emili", "Bela dama, crni kralj" i naravno, kako to obično biva, negde pred zoru zatvara se lokal uz pesmu "Beograde". Imao si tada oko 75. Sećam se samo mojih zadovoljnih vršnjaka koji u neverici prilaze i fotkaju se sa tobom dok meni u poverenju šapuću: "Jbt, kakav je Đole car.

Brate, ćale ti je šmeker za medalju. Ne zezaj da ti je ovo ćale, legenda." Na sceni si davao sebe do poslednjeg daha, do poslednje suze, do poslednjeg atoma snage. I zato su te voleli. Poštovali. I kolege, a pre svega publika. Publika koja je bila neodvojivi deo tvog života.

Šta da ti napišem za kraj? Koje reči da ti uputim? Možda bi bilo najiskrenije da ti kažem da sam ponosan što si mi bio ćale. I znam sigurno da ne voliš što ovako pišem. Zato, oprostiću se od tebe stihovima tvoje pesme "Moje ludo srce".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)