MRAČNE STRANICE KULTURNE ISTORIJE SRBIJE: TV kritika

Božidar Zečević

24. 07. 2020. u 09:44

МРАЧНЕ СТРАНИЦЕ КУЛТУРНЕ ИСТОРИЈЕ СРБИЈЕ: ТВ критика

Foto RTS

RAZLIČITA od svega što se u letnjoj mrtvoj sezoni (kao da je "živa" bila išta bolja!) može videti na Javnom servisu, bila je prva epizoda serije "Društvo mrtvog pesnika", urednika i voditelja Aleksandra Gatalice.

Nov, zanimljiv, dokumentovan i pre svega neobičan pogled na našu kulturnu baštinu, počiva na uverenju da je ona po mnogo čemu slična policijskom dosijeu i da se može čitati kroz manje poznate, a intrigantne narative. Zato je ova serija, pre svega, namenjena sladokuscima: naša široka publika uglavnom ne čita ni elementarne, a kamoli mračne stranice svoje istorije. Bez velikih predznanja o tokovima "srpske književne avangarde", mogla je ona da prati kako je srpski pesnik Marko Ristić učinio sve da uništi srpskog pesnika Rastka Petrovića, svog negdašnjeg druga i saborca, pored njega još i Miloša Crnjanskog, te vodećeg francuskog pisca Pola Elijara. Marku Ristiću, prvom Titovom ambasadoru u Parizu, sa reputacijom predvodnika beogradskog nadrealističkog kruga u međuratnom periodu, briljantnom esejisti i pripadniku srpske građanske elite (za razliku od drugih nadrealista, komunizmu se približio tek kad je isti preuzeo vlast u Srbiji, 1944!), nije bilo dosta što je počinio neku vrstu izdaje bliskog prijatelja, nego je u "sramnom eseju pod naslovom 'Tri mrtva pesnika' politički ocrnio Rastka Petrovića, Pola Elijara i Miloša Crnjanskog". Ovo je napisao Mihiz dodajući u svom stilu: "Sva trojica su danas neuporedivo više živi, no njihov prevremeni ukopnik".

Pojava, kostim i maska mladog glumca Bojana Dimitrijevića, verno nam predstavljaju Marka Ristića kakav je bio pedesetih godina prošlog veka. To je, možda i najveći kuriozum ove dokumentarno-igrane rekonstrukcije. Značajna pojava u srpskoj kulturi, Ristić je ostavio tragove različite prirode u našem kulturnom nasleđu. Kao čelnik "Nadrealističke revolucije" 1930. godine poveo je "ceo jedan svet protiv celog jednog sveta", a doživeo je da ga pedesetih napadaju kao mračnog konzervativca, vazda smrknutog i nepristupačnog, uraslog u duboko jezgro Titove kulturne birokratije ("Ja nisam režimlija, ja sam režim" govorio je Daviču, bez zazora). Nesumnjivo veliki erudit (između ostalog, pratio je i dobro poznavao film, naročito avangradni, kome je dao svojevrstan doprinos dvadesetih godina u Parizu u ciklusu kolaža La vie mobile) ali pesnik malog dara i zamaha, padao je sve više u senku onih koje je sa zavišću napadao, Rastka i Crnjanskog, o Elijaru da ne govorimo. Njegovi argumenti su zaista bili ispod njegove književne reputacije. Prvu dvojicu je proglasio mrtvim, samo što su u diplomatiji služili kralja (iako je on, sa još većom revnošću, služio maršala), a Elijara što se 1948. godine, kao i cela Komunistička partija Francuske, izjasnio za Rezoluciju Informbiroa. Stoga je Ristićev književni pamflet, koji je hteo da objavi jedino Krleža u Zagrebu 1954, uistinu "mračna stranica" srpske kulturne istorije, koja je sada otkrivena da se nikada ne zaboravi. Zasluga za to pripada autoru, piscu i prevodiocu Aleksandru Gatalici, koji je pokazao da televizija može da bude izuzetno privlačna, kao polje kulturno-istorijskog istraživanja. Više nego dovoljno. Tri koplja od većine onoga što je uopšte u stanju da nam danas ponudi RTS.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)