NE PROĐE DAN DA SE NE SETIM JUNAKA SA KOŠARA: Potpukovnik Dragutin Dimčevski, komandant 53. graničnog bataljona, o legendarnoj bici 1999.

D. Vujičić

15. 04. 2024. u 20:36

DA se među oficirima Prištinskog korpusa, među tim herojima merilo "vreme" ko je najduže i najviše proveo pod šlemom i na prvoj liniji fronta sa neprijateljem pre 25 godina, Dragutin Dimčevski, potpukovnik (tada major) verovatno bi "uzeo" prvo mesto.

НЕ ПРОЂЕ ДАН ДА СЕ НЕ СЕТИМ ЈУНАКА СА КОШАРА: Потпуковник Драгутин Димчевски, командант 53. граничног батаљона, о легендарној бици 1999.

Foto: Privatna arhiva

Svih 67 dana boja na Košarama bio je na obroncima Prokletija, uglavnom sa svojim vojnicima 53. graničnog bataljona.

Bio je odgovoran za 13 karaula, a izgubio je 16 boraca.

- Mnogo je to, kaže posle 25 godina, ali nije moglo drugačije, borbe su bile veoma teške.

Nakon povlačenja sa granice, bataljon je razmešten u Brus dok je iste jeseni major Dragutin krenuo da obilazi grobove svojih vojnika sahranjenih po Srbiji i Crnoj Gori. Ulazio je, kako priča za "Novosti", u najmanje 13 domova zavijenih u crno. I 25 godina od bitke na Košarama, ovog aprila, zajedno sa drugovima, pohodi porodice poginulih saboraca.

- Posle svega, šta da kažem kako se osećam: kao ponosan čovek i dostojan oficir - odgovara Dimčevski na pitanje, trudeći se da objasni duboke emocije. - Te 1999. nisam bio svestan svoje uloge u istoriji odbrane moje zemlje niti sam, kada je završen rat tog juna, tačno znao kakav podvig smo izvojevali. Da nisam tada bio tamo, teško bih se kajao. I da nakon rata ne obilazim porodice naših palih drugova, ne bih bio ni približno svestan koliki su div-junaci bili mladi vojnici. I njihovi najmiliji.

Sa Vučićem na karauli Deva

Foto: Privatna arhiva

Slaže se Dimčevski da su Košare bile namerno zaboravljene godinama i da Aleksandar Vučić ima mnogo veze sa tim što se danas slave junaci ove bitke.

- Godine 1997. bio je prvi političar koji se ispeo na Prokletije da obiđe graničare. Imam sliku sa Deve sa Vučićem i podseća me na te dane.

Major Dimčevski je prema ratnom dnevniku sa Košara na karaulu stigao manje od sat po napadu 9. aprila u 6.40. Po dolasku, odmah je preuzeo komandu, konsolidovao redove i vratio borbeni moral "pogođen" artiljerijskom baražima iz Albanije i avionskim udarima NATO.

- Krenuo sam od vojnika do vojnika u rovu i tako danima sve vreme dok se vodila bitka na Košarama govoreći kako moramo po cenu života da odbranimo Prokletije - priča Dimčevski. - Da smo ustuknuli pobili bi nas u odstupanju. Ovako, odbijali smo ih "licem u lice". Iskusnim teroristima i NATO instruktorima koji su vodili šiptarske juriše nije bilo jasno zašto ne odustajemo.

Zvali su vojnici Dimčevskog pre 25 godina "tata" i on je to i bio. Kao strog otac mnoge stvari je branio vojsci - vatru u rovu ili okolini nisu smeli da upale da ih ne vide dronovi.

Razum i junačenje mladih vojnika

NAMA na Košarama su bespilotne letilice bile non-stop u vazduhu i one su i tada imale uređaje koji su automatski prenosili koordinate - seća se ratne drame potpukovnik Dimčevski. - Vojska nije volela što im je dozvoljeno da "promole nos" samo kad se bore i bilo je i junačenja. A onda na Šabanovim livadama 10. i 11. maja, na položaju ispod nas četa iz 125. brigade je ne slušajući starešinu zapalila vatru, a bespilotna letilica je to registrovala. Imali su 17 poginulih.

- Smrzavali su se graničari, tresli se kao pruće od zime, ali su shvatili da ako čak i cigaretu zapale u rovu, neprijatelj će ih "namirisati". Verovali su mi i kada nam je bilo najteže.

Najteže je bilo 11. aprila. Na Uskrs je Dimčevskom poginulo osam vojnika i komandir voda. Seća se svega kao da je bilo juče: na lokaciji Šabanove livade poginuo je vojnik Dragan Milićević Šumar, na Orezu su poginilu vodnik Ivan Vasojević, Darko Belobrk, Predrag Bogosavljević i Milenko Božić.

- Ova četvorka je poginula na moje oči. Dovodio sam 20 vojnika da pojačam odbranu i bio na 20 metara kad su Šiptari na njih otvorili vatru. Oni su ustali u rovu misleći od terorista da smo mi - kaže potpukovnik.

Istog dana na levom krilu, prema karauli Morina, poginuli su Ivan Bogoslavljević, Simo Popović i Radiša Ilić. Simo i Radiša su prethodno uspeli da se probiju do karaule Morina da odnesu deo municije i u povratku ih je čekala zaseda. Bogoslavljević koji je učestovao u obračunu poginuo je okrećući ručni bacač zaplenjen od teroriste. Ubio ga je snajper.

Seća se potpukovnik Dragutin i svih detalja posle boja na Košarama. Prvo je na jesen otišao u selo Mijajlovac na Moravi da obiđe porodicu poginulog Dragana Milićevića. Da im objasni kako je stradao njihov sin i brat:

- Tu sam razumeo da za njih i mene rat nikad neće završiti i da će bitka na Košarama za nas zauvek trajati. U Vranju sam posle obišao porodicu vodnika Predraga Milanovića. Iza sebe je ostavio dvoje dece...

Potpukovnik je "reportirao" i porodici Bobana Milenkovića iz Vladičnig Hana i tamo ga je dočeko pokojnikov rođeni brat koji je bio isto graničar. Onda je išao u Leskovac, pa u Novi Sad.

Naš sagovornik kaže da mu je bilo teško kod porodice Darka Belobrka koji je bio jedinac, a otac mu je bio kamenorezac.Klesao je sinu spomenik za grob. Išao je i u Laćarak kod Milenka Božića gde su ga dočekali otac i sin dok je mati umrla od tuge.

Nakon toga u Crnoj Gori bio je u porodici heroja poručnika Leovca.

Važno da starešina drži reč

POVERENjE u starešinu je ključno u boju, a vojnici su verovali Dimčevskom i kada je on sam sumnjao.

- Posle mesec dana na Prokletijama bilo je govora da će graničarima na položajima stići rotacija, ali to se nikako nije događalo. Između četvrtog i petog maja, vojska je bila pod vatrom i u rovu i pokušali su da napuste položaje. Stao sam pred njih i bez velikih gestova rekao da nazad nema gde i da tu ostajemo.

- To su sve teške slike, nema šta lepo da se ispriča, ali opet, kad se život i smrt "zagrle" ima svega. Smeha i suza - priča Dragutin. - Dalibor Trajković bio je teško ranjen na Košarama i obilazio sam ga u njegovom selu u Pomoravlju. Desilo se da je moja vojna kompanjola stigla pred njegov dom dok je porodica davala godišnji parastos nekoj rođaki te smo Dalibora zatekli kako leži nepomičan u koritu, zbog povreda. Sa uzvišenja gde je bilo groblje neko je video vojno vozilo i pomislio da je i Dalibor "otišao". Trajkovići su doleteli kao bez duše, prvo su plakali, pa smo se smejali...

U Crnoj Gori, u selu kod Plužina, porodica stradalog Sima Popovića, tri njegova brata, dve sestre i otac, komandanta graničara dočekali su kao u narodnoj pesmi. "Morali smo da se branimo da bismo živeli", tešili su potpukovnika koji je zaplakao videvši junaštvo Popovića.

- Oni su mi dali snagu da mogu dalje da obilazim porodice - kaže Dimčevski. - Toliko su bili zahvalni što sam došao... Simin otac Sreten mi je kazao: "Teško nam je, boli nas, ali nema povratka... Moramo da živimo...". Onda sam dalje nastavio nekako lakše i danas više nemam dilemu oko svoje misije. Ne sme da se zaboravi ničije junaštvo. Zbog živih.

BONUS VIDEO - EKSKLUZIVNO: Srpski sveštenik skida albansku zastavu sa Košara

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NAJVEĆA TRANSFORMACIJA Kako je Fahreta postala Brena - Saša doživeo šok kad ju je video: Ovo neće valjati...