UMETNIK NEISCRPNE ENERGIJE: Odlazak Slobodana Ere Milivojevića (1944-2021), klasika svetskog konceptualizma, stvaraoca širokog duha

Slobodan Maldini

18. 03. 2021. u 22:41

TIHO, bez pompe koja ga je nekada pratila, u svom beogradskom ateljeu gde je provodio usamljenički život askete, skoro neopaženo nas je napustio jedan od najvećih umetnika na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima, Slobodan Era Milivojević (1944-2021).

УМЕТНИК НЕИСЦРПНЕ ЕНЕРГИЈЕ: Одлазак Слободана Ере Миливојевића (1944-2021), класика светског концептуализма, ствараоца широког духа

Slobodan Era Milivojević / Foto Stevan Vuković

Napustio nas je autentični stvaralac širokog duha, jedinstvenog pogleda i jasne misli, velikan među velikima. Savremeni "isposnik", "monah" i "mistik" ostao je celog života dosledan sebi i svojim najranijim idejama, ušavši tako među klasike savremenog svetskog konceptualizma, umetničkog pravca kojem se posvetio nakon što je shvatio da je savremeno slikarstvo nestalo, potisnuto u drugi plan, a od njega "ostala samo uspomena".

Da je slikarstvo potisnuto u drugi plan Era je shvatio odmah nakon što je upisao Likovnu akademiju. Odbio je da slika "jer na Akademiji ima već dvestotinak njih koji to rade". Ne želeći da život žrtvuje uzaludnom cilju, odlučio je da se izdvoji iz "gomile" i posveti neizvesnom i trnovitom istraživanju novih puteva koje je krčio kroz nepoznate predele avangardne umetnosti. Posmatrajući slikarstvo kao deo kulture, koji je danas nestao, predstavljeno "fragmentima istorije iza koje ostaju samo uspomene", Era je zaplivao, nasuprot matici, nepoznatim vodama koje će ga nositi kroz lavirinte savremenih umetničkih tokova - performans, fotografiju, kolaž, video-umetnost.

U ranom performansu u beogradskom Studentskom kulturnom centru 1971. godine "Oblepljivanje umetnika selotejpom", Milivojević upotrebljava telo Marine Abramović kao sredstvo umetničkog izražavanja, čak pre nego što je sama Marina počela da ga koristi za svoje performanse. Za razliku od drugih, on svoje performanse naziva sesijama, a u njima ne stavlja u prvi plan vlastiti ego, već prepušta sadržaj čitanju posmatrača, posebno onih koji poznaju autorov "lični ključ", gradeći sopstvenu "umetničku mitologiju". Zbog upotrebe subjektivnih i hermetičkih sistema izgrađenih na ličnoj terminologiji, razumevanje njegovih predstava, objekata i sesija i danas je veoma teško.

Smatrajući da likovna umetnost treba da postoji samo u muzejima i da joj, kao takvoj, treba stati na put, Era Milivojević je stvarao na graničnim područjima koja ne mogu biti nazvana likovnim, niti umetnošću po sebi, već su to bila istraživanja širokih opsega ljudskog uma, koja neki istoričari, možda greškom, danas svrstavaju u likovnu umetnost. U vreme NATO bombardovanja 1999. predstavio je grafičkim sredstvima na fasadi Filozofskog fakulteta u Beogradu analizu pobede mašine nad čovekom The Mirror of Life: Machine vs Human, potom i na fasadi Doma kulture "Vuk Karadžić" na BELEF-u 2004, a na izložbi Manifesto 2009. performans sa istom idejom, zasnovan na šahovskoj partiji Garija Kasparova i računara IBM Deep Blue 1997, koju je dobila mašina, a ovaj jedinstveni likovni izraz nazvao je imenom "supermat". Tokom performansa, povlačio je poteze iz ovog čuvenog šahovskog meča stvarajući na osnovu njih jedinstven apstraktan crtež. Godine 2011. je na samostalnoj izložbi 4th July - Natural Amerikan Spirit predstavio svoj pogled na američki praznik Dan nezavisnosti. Svoje viđenje Beograda izložio je na foto-instalaciji pod nazivom "Nepokretne slike", a ovaj umetnički izraz nazvao je foto-filmom, odnosno foto-hijeroglifima.

Erina neumoljiva energija trajala je duže od pet decenija, a strast za umetnošću, akcijom i performansom držala ga je na nogama i dok je noćio u skloništu bez toaleta, zaokupljen projektima koje je malo ko razumeo. Država mu je ustupila slikarski atelje u kojem je živeo i radio ne menjajući svoje davnašnje navike. Voleo je samoću, često bi otišao negde u divljinu, na pecanje. Svoju tešku bolest podnosio je stoički; prijateljima je priznao da je u vreme besparice lekove kupovao "polovne" u rinfuzi, na buvljoj pijaci, prepoznajući ih "prema boji".

Iako je zadužio nacionalnu umetnost, Era nije doživeo samostalnu izložbu u MSU koja mu je obećana pre više od 15 godina. Monografiju umetnika Art Sessions priredio mu je 2001. Jovan Čekić. Pre nešto više od mesec dana trebalo je da se sastanemo u njegovom ateljeu, snimimo razgovor i zajednički pregledamo njegove radove. U poslednjem trenutku otkazao je viđenje, zbog bolesti. Iza Milivojevića ostao je impozantan, vredan umetnički opus zabeležen na slikama, fotografijama, filmovima, frotažima, maskama, izgužvanim papirnim kuglama, koji će dugo privlačiti pažnju današnjih i budućih istoričara i ljubitelja umetnosti u njihovoj želji da proniknu u suštinu misli i umetničkih poruka ovog, još uvek nedovoljno shvaćenog, nedokučivog "Ničea konceptualizma".

KAKVE JE IDEJE IMAO!

TOKOM boravka u Beogradu 2004. koji je napustila 30 godina ranije, Marina Abramović je zaplakavši opisala veličinu svoje beogradske generacije i Ere Milivojevića: "Ostavila sam ih, i posle 30 godina zatekla sam ih u istom stanju. Ja sam odradila karijeru, a svi ovi koji su ostali, nisu nigde, osim Raše (Todosijevića, prim). Zato što ih naša sredina nije priznala. Neverovatno je šta treba da se uradi da bi shvatili šta imaju. Era je bio za mene kao novi (Marsel, prim) Dišan. Kakve je ideje imao!"

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)