POGLED ISKOSA - Svetlosti juga

Dejan Đorić

02. 03. 2021. u 17:12

ПОГЛЕД ИСКОСА - Светлости југа

Foto Privatna arhiva

OMILJENI motiv u Tatjane Tanje Pirović (Zemun, 1964) je morski pejzaž ili marina.

NJene male zalive zapljuskuju plaveti boja i na njima su naglašeni detalji, poput belih kresta talasa. Ma koliko da je njeno slikarstvo intimističko, puno ljubavi za predmet slikanja, ono je i objektivno, ali na sasvim drugom planu od apstrakcije ili (post)moderne destruktivnosti. Realističnost njenih prizora drugačija je i od estetike realizma.

Razaznaju se boje mora u priobalju, svetlija gde je pliće i tamnija dubine na pučini.

Kamenje je simbolički naznačeno, neutralnom sivom bojom, ali je čulno prikazan biljni svet juga - narovi, masline i omanje živopisno drveće. Kućice primorskih mesta, svedene su na belu boju fasada i crvenu crepova sa krovova, ali taj kontrast nije vulgaran niti naivan, već sa skrivenim detaljima i prelazom tonova. Ponekad se na njenim slikama nad morskim žalom zaštitnički nadvija samo jedno veliko drvo, ne bez simbolike.

Perspektiva ostvarena u slikanju takvih predstava je vazdušna, poznata renesansnim i kineskim starim majstorima, kao što su i oblaci naznačeni da deluju vedro u atmosferi sunčanog dana. Sve je na njenim platnima prosunčano i uzneseno, slika svetluca ili blista bojama, svet je shvaćen bez straha i prisile, reč je uvek o dnevnim a ne nokturalnim ili dramatičnim pejzažima. Crtač i profesor Dragan Lubarda kaže da je dan najlepša srpska reč. NJeno slikarstvo je na sasvim drugoj strani od noćne, tragične, demonske i okultne fantastike, ali nije lišeno duhovnosti. Umesto orgija formi ili nagomilavanja (kao jednog od likovnih načela), Tanja Pirović sa merom, suzdržano, slavi darove pejzaža, svet shvaćen kao Božja tvorevina.

Premda imaju i tu funkciju, ove slike nisu opisne, već suštastvene, poseduju duh i atmosferu. Zato im se ona toliko vraća. Reč je o slikarstvu shvaćenom pre svega kao osećajna a ne misaona kategorija, o čulnosti i lepoti koje čile iz današnjeg surovog i sirovog sveta. Na njenim prizorima okupanim svetlošću ima nečeg devičanskog i čistog, možda najpre u doživljaju, poštovanju prirode koje se ispoljava i u njenom kućnom vrtu. Ona često slika Boku Kotorsku ili mitska mora Grčke.

To nije samo slikarstvo osećanja i doživljavanja već ono koje poziva da se saživimo sa njim, da ga osetimo kao izraz radosti stvaranja, da ga dublje upoznamo u smislu onoga što Nemci zovu uosećavanje (Einfhlung). U tu mističnu dimenziju uvode nazivi slika i tirkizne, kobaltne i ultramarin boje. Nebo je u jari, žućkasto zažareno, letnje, kada je najlepše, kao ono iznad pučine.

Slika je sva u pastelnim, mekim tonovima, zasnovana na likovno pitomom kontrastu oker i plave, kao preovlađujućih boja. Konačno, evo umetnice koja veruje čoveku i svetu kao duhovnoj suštini, evo slikarke svetlosti juga.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)