INTERVJU Radovan Kragulj: Iz bolnice sam izašao sa tri puna bloka skica

Stalni dopisnik iz Pariza Goran Čvorović

13. 09. 2020. u 20:30

KROZ celu istoriju čovečanstva uvek je bilo epidemija i ratova.

ИНТЕРВЈУ Радован Крагуљ: Из болнице сам изашао са три пуна блока скица

Foto: G. Čvorović

Sve zavisi od organizovanosti ljudi i društva, kako ćemo iz toga izaći, čekajući da se pojavi nova nevolja, ističe u razgovoru, za "Novosti", Radovan Kragulj (85), doajen srpske likovne umetnosti, koji se od duge bolesti oporavlja kod kuće, u Parizu, na Trgu Bobur.

* Pamtite li nešto slično u svom životu, ovome što nam se trenutno dešava?

- U Drugom svetskom ratu sam bio u logoru u Sisku. To sa ovim danas ne može ni izdaleka da se poredi. Bio sam mali, rođen sam 1935. godine, i bilo je zaista teško. Majku su odveli na rad u Nemačku, pa sam u logoru ostao sam sa braćom i sestrom. Nije bilo baš kao u Jasenovcu, ali je takođe bilo jezivo. Izvukli smo se tako što smo krišom pratili domobranskog oficira koji je došao da izvadi svoje zemljake. Prethodno smo strgnuli brojeve koji su nam na kanapu visili oko vrata i bacili ih u prašinu. Krenuli smo ka Prijedoru, preko njiva. Bilo je čak i ljudi koji su nam usput pomagali. LJudi su u principu dobri, sve zavisi od okolnosti kojima su okruženi. Majka se, srećom, vratila iz logora posle rata, ali otac nije. Nastradao je u ofanzivi na Kozari.

* Bio je posle i onaj drugi rat?

- U onom kasnijem, građanskom, bio sam već u inostranstvu. Ali, moji bližnji su mi prenosili svedočenja. I on je bio mnogo težak. Naš čovek često strada.

* Ova situacija je slična ratnoj utoliko što su ljudi na silu razdvojeni. To pokazuje i usud Srba rasejanih po svetu. Daljina pada najteže kada su granice zatvorene?

- Mnogo mi nedostaje to što ne mogu da odem do Beograda, Banjaluke. Ne mogu ni do susednih zemalja, do Londona gde, recimo, često boravim, a ne tako daleko. Čujem se i dopisujem sa prijateljima i rodbinom. Brinem se kako su. Jedva čekam da sve ponovo bude kao pre, pa da krenem na put, kod svojih.

Foto: G. Čvorović

* Šta se ovo dešava na planeti?

- Industrijska proizvodnja mleka i mesa, tehnologija koja se koristi za uzgajanje biljaka, elementi koji se ubacuju da bi proizvod duže trajao i pakovanje hrane, kao rezultat u velikom delu Evrope daju različite bolesti životinja. Sve se izmaklo kontroli i to se sada vraća čoveku. Treba se preispitati. Čovek se previše osilio. Sastavni je deo prirode i tome bi trebalo posvetiti pažnju.

* Proći će i ova pošast kao i sve druge?

- U životu je sve prolazno. Ništa nije stalno, pa neće biti ni ovo.

* S obzirom na to da je vaše slikarstvo neprestano u dužima, kako biste nacrtali nevolju koja nas je sada zadesila?

- Kad se korona završi, pojaviće se nešto drugo. Bilo je raznih boljki kroz istoriju koje su obuhvatile čitavo društvo na planeti. Opstanak zavisi od onih koji upravljaju i na koji način to regulišu.

* Jeste li zadovoljni načinom?

NORMALNO JE OSEĆATI STRAH

* DA LI vas je strah?

- Normalno je da se plašim! Čovekovom biću je svojstveno da oseća strah. Ko se ne boji, taj nije svestan posledica. Neustrašivost mora da bude razumna. Čovek se boji životinja, bolesti, svakojakih opasnosti. U ljudskom životu strah stalno opstaje. Nije to dobro stanje, nije lepo, ali je neophodno. Kad prođe, to ljude čini srećnim. Kako bismo, inače, znali zbog čega smo srećni?

- Trebalo bi da budu stroži prema građanima, a građani da imaju više svesti o drugima. To bi dosta pomoglo u ovoj situaciji. Kad kroz prozor svog stana vidim opuštene i nezaštićene ljude u restoranima i kafeima, ne znam šta da mislim o njima. Čovek treba, pre svega, da bude logičan i human, da shvati da od njegove sopstvene zaštite zavise i životi njegovih najbližih, prijatelja i rodbine, običnih prolaznika, kolega, ljudi s kojima su stalno u kontaktu. Ne mogu da razumem one koji se trenutno ponašaju samoživo. Ova nas bolest pre svega uči da volimo bližnje.

* Kako se vi štitite?

- Kao i većina. Pazim se, nosim masku kad izlazim. Na to smo i zakonom obavezni. Vodim računa da održavam fizičku distancu. Nije jednostavno, ali mora se.

* Uspevate li da slikate u takvoj situaciji?

- Ne bih mogao da živim bez slikanja. U bolnici sam iscrtao tri puna bloka, sa tri stotine skica. Reč je novoj vizuelnoj fazi, ali koja podrazumeva i neke elemente iz prethodnih perioda. Kod mene je ideja u osnovi rada. Sve drugo je čisto tehničke prirode, kao i sve u okruženju.

* Kako ćemo pravim linijama da zatvorimo krug?

- Koristim geometriju, jer živimo u geometrijskom prostoru. Kod mene je to odavno prisutno. Ulice kojima se krećemo, trgovi koje posećujemo i kuće u kojima živimo nas na to neprestano podsećaju. Sve je racionalno, nema ničeg spontanog. Čak su i parkovi postali neka vrsta geometrije. Kad pogledate drvo i njegove grane, odavde, kroz prozor mog stana, na Boburu, sve je u linijama. Morate da odete baš u pravu prirodu, na njivu ili u šumu, da biste videli nešto drugo. Tamo, gde se zemlja i dalje đubri stajskim gnojivom.

* Neki umetnici su tokom izolacije dobili inspiraciju, dok drugi nemaju volju da rade. Kako umetnost na sve ovo gleda?

- Psiholozi bi mogli da nešto više kažu o tome. Što se mene tiče, ne mogu da ne radim. To mi dođe kao duhovna hrana i vrsta komunikacije sa ljudima. Što je više bude bilo kroz umetnost, bolje će nam biti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)