SVE SE MANJE STVARA ZA PUBLIKU: Snežana Udicki, v. d. direktora Narodnog pozorišta "Sterija" u Vršcu

U NARODNOM pozorištu "Sterija" ove godine obeležiće se dva jubileja: dvadeset godina scene na rumunskom jeziku i tri decenije festivala "Vršačka pozorišna jesen". Intenzivan teatarski život i odnegovana publika, pravi su podsticaj za stvaralaštvo u ovom gradiću sa tridesetak hiljada stanovnika, čije su predstave svako drugo veče na "Sterijinom" repertoaru.

foto: V.Strugar

Nije ni čudo jer je ovde sve stvar tradicije: prve predstave izvodile su pozorišne družine iz Temišvara oko 1770. godine, u vreme kada je Temišvar bio administrativni i kulturni centar Južnog Banata, a prva amaterska predstava je odigrana dve decenije kasnije.

- Od kada sam došla na čelo kuće uradili smo deset novih naslova a, naravno, sačuvali smo i neke stare - objašnjava Snežana Udicki, v. d. direktora "Sterije". - Scenu na rumunskom jeziku osnovao je 2003. pesnik Pettu Krdu i ona je odlično funkcionisala za njegovog života. Sada ćemo se potruditi i na njoj da se više angažujemo.

Kako kaže naša sagovornica, u njenom mandatu postavljene su predstave "Ispravna odluka", Darjan Mihajlović radio je "Falstaf - Vesele žene vindzorske", Nikola Stanišić "Suze Svetog Lavrentija" u režiji Saše Latinovića (pisac je, inače, Vrščanin i dobitnik Sterijine nagrade), Kovačevićev komad "Lari Tompson - tragedija jedne mladosti" postavio je Dušan Petrović,a hit komediju Zorana Božovića "Otkačena prosidba" - Pjer Rajković. Gost iz Makedonije Andrej Cvetanovski nedavno je režirao "Don Žuana", a na rumunskoj sceni "Slavnu Florens" Stefan Sablić. Mislilo se i na najmlađe: dečja predstava "Mačka u čizmama" urađena je po pripovetkama Radeta Trajkovića, dok su deci namenjene i "Pozorišna laboratorija" i "Vukovi i cvećke"...

- Pre nekoliko dana počeli smo da radimo i vodvilj (po motivima "Mračne komedije" Petera Šefera), u postavci Pjera Rajkovića. To će biti poslednja premijera u sezoni, krajem maja - dodaje Snežana Udicki. - Inače, kad planiramo nove naslove tekst je uvek u prvom planu i nastojimo da u njemu ima bar primesa komedije ili melodrame. Nažalost, danas je veoma teško naći dobru, pogotovo ansambl komediju. Važno nam je i da publika poželi da više puta pogleda neku predstavu. Jer, kad sa nje izađe zadovoljna, preporuka je najbolja - reklama.

Ipak, u malom gradu nije malo pozorište. Sala ima više od četiri stotine mesta, a prva tri izvođenja novog naslova uvek su rasprodata. U ansamblu je deset glumaca, ali u "neravnopravnoj" podeli: sedam je žena.

- Pre "Falstafa" organizovala sam audiciju, primili smo neke nove članove, po potrebi zovemo i saradnike. Pošto se već godinama u Vršcu održava festival klasike, kao pozorište smo u obavezi da jednom godišnje postavimo delo po klasičnom piscu. Inače, takve predstave volim i da radim i da gledam. Mislim da se i publika uželela ansambl predstava, kostima iz epohe, bogatog dekora i pune scene. Na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu dobili smo sredstava za novu opremu (svetlo, zvuk, projekciju), pa su se posebno obradovali mladi saradnici.

Inače, zanimljivo je da je naša sagovornica završila književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, bavila se Šekspirom u nekoliko teatroloških studija, a onda se odlučila za master režije kod Slobodana Unkovskog u Skoplju.

- Ja sam pozorišno dete. Tata je bio reditelj, mama glumica. Otac mi je preminuo rano, u 43. godini, i baš zbog toga nisam htela ni da razmišljam o teatru... Ali, kad sam došla u Beograd, prve tri predstave koje sam gledala (i zbog kojih sam zavolela režiju) bile su "Bure baruta" i "Pozorišne iluzije" Slobodana Unkovskog, kao i "Mizantrop" Dejana Mijača. I kako to život namesti, upravo kod Unkovskog sam završila master studije. Do sada sam postavila petnaestak predstava u Kruševcu, Užicu, Šapcu, Prijedoru, Sremskoj Mitrovici, Somboru, Vršcu, Zaječaru.

Na pitanje, čime se vodi u repertoaskoj politici, Snežana Udicki odgovara:

- Ne sviđa mi se praksa u našim teatrima da reditelj izabere i donese tekst, bez obzira na to da li se uklapa u repertoar,afinitete ansambla ili želje publike. Važno mi je da nađem reditelje kojima je tekst važan, prema kojem imaju respekt i neće da ga "osakate ", naravno, postavljajući ga u svom modernom čitanju i izrazu. Naše predstave treba dugo da traju, a danas se u pozorištima sve manje stvara za publiku. Svi se nešto trude da se svide kritici, da budu ekskluzivni, a koliko će sala biti prazna - kao da im nije ni važno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije