SPORT JE SUŠTINA MOG BIĆA: Novinar Nebojša Višković - Od kad znam za sebe, trčim za loptama svih veličina

Jelena BANJANIN

14. 08. 2022. u 09:45

VEĆ tri decenije Nebojša Višković bavi se novinarstvom, a teniske mečeve komentariše dovoljno dugo i kvalitetno da se može govoriti i o njegovoj zasluzi za ekspanziju srpskog "belog sporta".

СПОРТ ЈЕ СУШТИНА МОГ БИЋА: Новинар Небојша Вишковић - Од кад знам за себе, трчим за лоптама свих величина

Foto: Privatna arhiva

Izveštavao je sa Vimbldona nekoliko puta, kao i sa Olimpijskih igara, a svojim glasom učinio je da i najdosadnije fudbalske utakmice netremice gledamo. Novobeograđanin, koji je dobio nagradu "Zlatni mikrofon" za 2019. godinu, prvo se družio sa perom i karijeru je počeo u tek osnovanom "Sportskom žurnalu". Pre novinarstva bavio se trenerskim poslom, a trenutno radi na "Sport klubu", zajedno sa kolegom Ivanom Govedaricom vodi podkast "Wish & Go" i trudi se da isprati osamnaestogodišnjeg sina Lava, koji se bavi tenisom.

- Ne kažem da je presudno, ali je veoma važno da se baviš sportovima koje komentarišeš jer ih onda bolje razumeš. Ako si sam bio u nekoj situaciji, lakše ćeš je objasniti gledaocima - zašto igrač nije stigao do lopte, zašto je morao da odigra pod određenim uglom i tako dalje. Od kad znam za sebe, trčim za loptama svih veličina, pa se i danas rekreativno bavim sportom. Imao sam šest godina kada sam prvi put uhvatio reket - počinje razgovor za "TV novosti" Nebojša Višković, koji je trenirao i fudbal u "Radničkom" sa Novog Beograda.

- Moj tata je bio predstavnik JAT-a u Berlinu, pa sam tamo bio od druge do šeste godine. Živeli smo prekoputa poznatog teniskog kluba, vrlo aristokratskog, gde je radio jedan naš trener. Veza je lako uspostavljena, pa sam tamo naučio prve teniske korake. Kasnije je otac dobio angažman u Beču, pa sam kao stariji tinejdžer živeo kratko i tamo, kada su počele one najnesrećnije godine.

Foto: Nebojša Paraušić

U Berlinu naučio prve teniske korake

* U kom trenutku novinarstvo postaje deo vašeg života?

- Završio sam u Beogradu Višu školu za sportske trenere, odsek tenis, i do 22. godine sam tražio sebe. Onda sam se u razmaku od nekoliko meseci zaposlio i kao novinar u "Sportskom žurnalu" i kao teniski trener. Tri godine uspevao sam da balansiram te dve profesije, ali sam shvatio da nikako ne mogu doći do vrha u obe. Bio sam na prekretnici i odabrao sam ono što se manja plaća, ali mi više leži - novinarstvo. Tada, 1995, prešao sam na Treći kanal i prestao da držim časove. Na Trećem kanalu sam bio i urednik sportske redakcije, a kada je 2006. ta televizija ugašena, prešao sam po automatizmu na RTS. Skoro istovremeno učestvovao sam u osnivanju "Sport kluba". Od prvog dana sam u "Sport klubu" i ne postoji cena da odem odavde, u šta su se neki i uverili.

* Kako se komentatorski posao menjao od kako ste počeli njime da se bavite? Internet je generalno poremetio medije, da li je uticao i na vas?

- Dostupnost informacija "razbucala" je ovu profesiju. Počeo sam u vreme kada interneta još nije bilo, pa mogu da napravim paralelu. Ranije sam se za prenose spremao iz godišnjaka, časopisa koje su mi slali iz inostranstva i knjiga koje sam dobijao od ATP i WTA turnira. To su bili jedini pravi izvori informacija. Danas je laka dostupnost mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, možete da dođete do svake informacije, ali preti opasnost da ona nije tačna, što je veoma često. Druga opasnost, nazovimo je tako, jeste ta što svako može da proveri da li ste napravili grešku. Sada ne možete da se izvučete nekažnjeno. To što su moje starije kolege govorile bila je istina, jer komentator zna sve i slepo mu veruješ.

* Da li ste razmišljali o nekoj drugoj vrsti programa ili bilo čemu drugom što televizija nudi?

- Apsolutno ne. Volim muziku, film i pozorište, i mogao bih da plivam u svemu tome, ali to ne bih bio ja, jer to mi je hobi, a sport je suština mog bića. Što se tiče informative, pre 5. oktobra bio sam kratko uključen u neke političke aktivnosti, prosto mi je bilo svega preko glave i hteo sam da se osetim korisnim, a onda sam shvatio da za to nemam stomak. Treba da budeš posebno baždaren da se nosiš sa svim prljavštinama koje nosi politika.

PLAŠI SE DUBINE, A VOLI VISINU

NA spisku želja Nebojše Viškovića, prvo mesto zauzima skok iz aviona padobranom, a na drugom je da napiše knjigu.

- Nisam bio vrhunski đak, ali sam uvek dobijao nagrade za ono što napišem. Biću iskren, voleo bih da napišem dve knjige. Jedna bi bila u vezi sa sportom, ali još ni meni nije jasno u kom formatu, a druga knjiga bi bila klasičan roman. Možda će se otvoriti prilika za te želje. I skok padobranom je na listi želja. To se završi za dva dana, samo mi treba malo psihološke pripreme. U prošlom životu sam bio ptica, sto posto. Obožavam visoke građevine i let avionom. Plašim se dubine, a zaista volim visinu.

* Uz redovan posao na "Sport klubu", pokrenuli ste i kurs sportskog komentarisanja.

- Mnogi moju profesiju nazivaju poslom iz snova. Mnogo je momaka, pa i devojaka, koje ova profesija privlači. Svakodnevno dobijam poruke sa pitanjem kako se to postaje, a u današnje vreme, kada je ponuda sportskih događaja velika, komentatori su potrebni. Dešava se i da za mikrofon dođu ljudi koji nemaju pravilnu edukaciju, koji su "dovedeni sa ulice", što degradira profesiju. Već šest godina, Udruženje sportskih komentatora (SPOK) u saradnji sa "Sport klubom" organizuju kurseve jednom ili dvaput godišnje. Predavanja držimo Gojko Andrijašević i ja, a dolaze i druge kolege sa "Sport kluba". To jeste pre svega kurs, ali je dosta momaka već dobilo angažman, ne samo na "Sport klubu" već i na konkurentskim televizijama, pa i na portalima.

* Šta savetujete buduće kolege, čak i one koji nisu trenirali neki sport?

- Ako ne voliš to što radiš, to se oseća. Ako nisi celim bićem u tome, ne možeš da izguraš do kraja. Glas je, naravno, bitan jer utiče na podsvest, ali senzibilitet gledalaca je veoma važan. Nikada ne možeš biti po ukusu svima. Jedni vole više informacija, drugi žele samo minimalne informacije. Dok neko voli veliku energiju, neko je za mirniji prenos. Mislim i da svaki sport ima karakter i svaki se komentariše na određen način. Ne možete da komentarišete fudbalsku utakmicu kao teniski meč, borilačke veštine kao neke prefinjenije sportove i tako dalje.

Foto: Privatna arhiva

Sa Novakom Đokovićem i kolegama iz Sport kluba

* Šta vas najviše uzbuđuje u poslu nakon toliko godina?

- Dobro pitanje. U maju je bilo 30 godina od kako sam u ovoj profesiji. Iskreno, izgustirao sam manje-više sve. Kada nekome kažem da mi se ne ide na Vimbldon, taj neko me gleda kao budalu, ali zaista je tako. Čovek je proklet, navikne se na sve lepo i sve fino što mu se ponavlja doživljava kao uobičajeno. Ne bih mogao da kažem da ima nečeg što nisam uradio, a mnogo bih želeo. Neko bi to nazvao nedostatkom ambicije, ali rekao bih da znam dokle mogu da dobacim, i da sam dotle i dobacio. Ipak, ova profesija mi je u krvi i stalno pokušavam da uradim nešto novo, a i živimo u vremenu u kojem moramo da se borimo za egzistenciju, za ljude koji zavise od nas, pa su i finansije pokretač. Ali to ne bi bilo moguće da nema i velike ljubavi prema profesiji. Koliko god zvučalo kao fraza, ako ne voliš to što radiš, ne možeš da budeš dobar.

* Kada ste zanemeli zbog nekog rezultata ili ishoda, a da li je bilo razloga da "grmite" u nekom prenosu?

- Kada je 2008. Ana Ivanović osvojila Rolan Garos, a to je jedini grend slem turnir na kome se intonira himna pobednika, tada mi je, sećam se, jedna knedla ostala u grlu i baš mi nije bilo lako da progovorim. Komentarisanje tenisa ne dozvoljava da podižeš glas i da "grmiš", ali na više mečeva, u momentima kada je ceo stadion navijao protiv Novaka, odreagovao sam na adekvatan način, recimo to tako, pošto je i mene to navijanje, naravno, malo bolelo.

* Šta nikada nećete zaboraviti sa nekog sportskog događaja, ili iza "kulisa"?

- Milion raznih događaja se naravno nije videlo i mogu se svesti pod anegdote. Recimo, bila je situacija da sam komentarisao dok se iza mene tuku. Bukvalno na dva metra od mene dešavala se prava pravcata tuča, a ja sam morao da sedim i pričam kao da se ništa ne dešava. To je bilo davno, na Partizanovom stadionu, i ne sećam se više ni koja fudbalska utakmica je bila u pitanju.

Foto: Nebojša Paraušić

Havijer Klemente, selektor fudbalera Srbije, i Nebojša Višković

* Šta niste ostvarili, a želeli biste?

- Ne žalim ni zbog čega i nema ničeg što sam zacrtao i što bih želeo da uradim. To bi možda moglo da znači da sam veoma srećan čovek. Nemam megalomanske snove i želje. Kada legnem da spavam, ne maštam da vozim zlatni "bentli", nego sam zadovoljan ovim što imam. S obzirom na to ko smo, gde smo, šta smo i kako živimo, ja sam veoma zadovoljan.

* Jednom ste rekli da je komentatorska kabina vaša oaza mira. Gde još pronalazite mir?

- Kada sam u kabini, to je moj svet i moj mir, ali i nešto što me troši i obavezuje da budem dobar. To je umno, čak i fizičko trošenje, tako da jeste to moja oaza, ali ne i način da punim baterije. U današnje vreme, kada smo toliko rastrzani, baterije punim tako što se rekreativno bavim sportom, gledam serije, slušam muziku, čitam knjige. U poslednje vreme sam ponovo uspeo da nađem malo više vremena za knjige, koje sam ranije više čitao. Pravi mir pronalazim u kući, sa porodicom i prijateljima.

Foto: Privatna arhiva

Sa sinom Lavom

* Sin Lav je krenuo vašim stopama i bavi se tenisom. Da li očekujete da vas nadmaši?

- Kao što sam ja dobio od oca da nam je sport u srcu, tako je i on to dobio preko mog DNK. Dok je uporedo trenirao fudbal i tenis, možda sam intimno naginjao ka fudbalu, ali tenis je bio njegov izbor. Pripadamo kategoriji normalnih roditelja, verovatno zato što sam ceo život u tome, i znam da od deset roditelja devet želi da im dete bude sledeći Novak Đoković. Imamo normalna očekivanja, i bilo mi je najvažnije da se dete bavi sportom, da ga ne pokupi ulica. Deca koja su u sportu rastu drugačije, super se razvijaju, i taj cilj je već ostvaren. Dalji cilj nam je da bude dobar i srećan čovek. Da li će to uključiti tenis kao primarno zanimanje, tek ćemo da vidimo, ali bavljenje tenisom otvara mnoge puteve.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

SRAMOTA NA JUGU SRBIJE: Šta su mladencima doneli u koverti - svekrva raširila priču po celom komšiluku