PRVI PUT U HILANDARU I odjednom - sve znanje i sećanja, odnekud grme stihovi "Ko udara tako pozno, u dubini noćnog mira..."

Dušan Milovanović

14. 06. 2022. u 16:00

SVAKO putovanje na Svetu Goru, a za nas Srbe i u Hilandar, predstavlja osobito hodočašće, a u starija vremena i svojevrsni poduhvat.

ПРВИ ПУТ У ХИЛАНДАРУ И одједном - све знање и сећања,  однекуд грме стихови Ко удара тако позно, у дубини ноћног мира...

Foto Rajko R. Karišić

Treba da se zna da je u starini postojala zavetna obaveza da je u pojedinim srbskim krajevima, osobito u Južnoj, Istočnoj Srbiji ili Metohiji - svaki muškarac morao da ode, bar jednom u životu u Hilandar, a po mogućnosti i do Jerusalima. U teška vremena 17, 18. i 19. veka ponekad su ljudi štedeli čitavog života da bi se pri kraju odvažila na tada ni malo laka putovanja. Pri odlasku, često bi ostavljali i testamente, sa sobom nosili darove za svetinje, svako prema svome imovnom stanju, a po povratku su se dičili donesenim ikonicama, krstićima, kamenčićem... s kojima su često i sahranjivani ili ostavljani u amanet naslednicima.

Svako od tih hodočasnika, molitvenika i podvižnika nosio je sa sobom i spisak preminulih, članova svoje porodice i prijatelja da ga tamo ostavi kako bi se monasi molili za njihov pokoj ili zdravlje i napredak, u svakom pogledu. Po povratku iz Hilandara, a osobito iz Svete zemlje hodočasniku je naglo rastao ugled. Svetogorac je mogao iza svoga imena da doda i jedno hadži (iz grčkog, od agios - sveti; dakle - osveštani), recimo: Uroš hadži Milovanović. Po povratku iz Palestine, imao je pravo da ispred imena doda epitet Hadži, recimo: Hadži Andrej Milovanović. Iz starine je poznat ogroman broj ovakvih primera, a sa prelaza iz 2. u 3. milenijum kod Srba se sve češće ponovo vraća ovaj lepi običaj.

Imao sam 30 godina, bila je to 1977. godina i tek sam pre pola godine srećno zaposlen u Muzeju primenjene umetnosti kad mi je direktor doneo dokument da sam od SANU angažovan da oformim ekipu koja će u manastiru Hilandaru i na Svetoj Gori da proučava riznice.

Neiskusan i sa tankim znanjem jedva sam se nekako pribrao od šoka što me zadesio tako zahtevan zadatak i počeo sumanuto da čitam literaturu i raspitujem se kod starijih kolega šta mi je činiti. Nekolicina dobronamernih su već bili "stari hilandarci" pa su pružali obilje, i saveta i informacija. Sabrao sam ekipu od nas trojice (Dragan Bulatović kolega, kasnije profesor na Filozofskom fakultetu i Ivan Lazić, tada već čuveni konzervator i restaurator nameštaja).

Putovalo se vozom, na stanicu su došle supruge i moj sin Uroš da nas isprate, i onda - grlom u jagode, u novi i potpuno neočekivani svet. Bio je kraj jula, voz pun evropske mladeži u potrazi za letnjim avanturama i umornih gastarbajtera koji su se vraćali u svoja, grčka ili turska sela, s obiljem prtljaga i tužnim očima. U Solun smo stigli ujutru i prvo potražili našu ambasadu da od njih dobijemo instrukcije. S tim papirima odlazimo u policiju za prvu dozvolu, koju će nam uručiti tek sutradan. Noćimo u nekom hotelčiću i malo razgledamo grad, pa ujutru po dozvolu i s njom u Minstarstvo Severne Grčke, gde posle nekoliko sati svako dobija po zatvoreni koverat s papirima. S tim hitamo na autobusku stanicu za Halkidik i u poslednjem trenutku se kačimo na jedini autobus tog dana. Putujemo preko četiri sata džombastim i putem punim serpentina preko zatalasanog Halkidikija i tek u smiraj dana stižemo u gradić zvani Uranopolis, gde tražimo prenoćište. Malo se uveče smucamo po tavernama, na spavanje pa ujutru na drvenu trabakulu, koja se ovde zove kaiki, i ka najvećoj svetogorskoj luci Dafni. Pred brodom carinska i pasoška kontrola, a na njemu sasvim čudna situacija, sve sam muški svet, većina u mantijama i s bradama. U to vreme na Svetu Goru je dnevno moglo da uđe tek 10 putnika stranaca i nešto više Grka. Brod do krajnjeg odredišta plovi gotovo četiri sata jer svraća u lučice usputnih manastira, a kako put odmiče - sve se više odvajamo od vreve i besmislene žurbe našeg sveta.

U sasvim neobičnoj luci, koja podseća na ambijente romana iz nekog od prethodnih vekova - opet kontrola pasoša i prtljaga, pa ulazimo u autobus koji sasvim liči na onaj braće Krstić iz filma "Ko to tamo peva". Tridesetak putnika, uglavnom sa kamilavkama, po koji šešir ili gola glava, ali svi se krste na polasku, pored kakvog znamenitog mesta, a osobito kad se naiđe na ozbiljniji uspon i autobus počne da stenje i lagano klizne unazad; jer sa desne strane zjapi provalija od više stotina metara; tako da, u slučaju surduka - imalo bi se vreme da se izgovori čitav Očenaš. Oko dva i po sata treba da se stigne do administrativnog centra Svete Gore, do gradića Kareje. Izlazimo sasvim prašnjavi, jer put je uglavnom bio makadamski, a vrućina, kao što je i red - gotovo nesnosna. Sa stanice idemo u Epistasiju, Crkvenu opštinu Svete Gore, gde sekretaru predajemo one zapečaćene koverte i posle posluženja (kafa, ratluk, cipuro i čaša ledene vode, za koju saznajemo da je sa izvora našega Svetoga Save) dobijamo vize za boravak, za koje saznajemo da se zovu diamonitirion; saznajemo da nam je odobren boravak od 15 dana, i to uglavnom u Hilandaru. Saznajemo da je autobus za dalje polazi tek za dva sata, pa odlazimo u jedinu tavernu i u, zaista 17. vek. Stolovi sklepani od dasaka i slobodno se može reći srednjovekovne stolice, a u "kuhinji" poveći grčki šporet, ni nalik smederevcu, i na njemu sva sila tava, šerpi i tepsija sa gotovim jelima. Ubrzo shvatamo da je gazda gluv kao top, a pomoćnik mu, koji izigrava i kelnera - potpuno nem, pa se nekako sporazumevamo i odlazimo da se samo poslužimo živopisnim jelima. Svako iz sudova zahvata u svoje tanjire, prenosi na sto, a gazda nam donosi cipuro i hladnu vodu, a zatim i izvanredno belo vino, koje zovu recina. Jela su izvrsna, prava mediteranska, na maslinovom ulju i začinjena origanom, a za ljubitelje morskih plodova i ribe, kojima pripadam - prava gozba. Ručamo polako, braneći se od dosadnih muva, a kad stigne račun - prosto se zaprepastimo jeftinoćom, jer ukupan ceh nije prešao ni vrednost od dve marke, naravno, u drahmama. Častimo "kelnera" do vrednosti od pet maraka, na šta on prebledi; kasnije nas isprati do autobusa, sačeka da krenemo i vidimo ga sa krivina da dugo za nama maše. U to vreme u Grčkoj se tek smenila vojna hunta, a zemlja je bila sirota "kao sirće" kako se tamo govorilo.

Dušan Milovanović, Foto Tanjug

Autobusom silazimo na istočnu obalu duže od sat, nešto udobnijim putem sa manje krivina i nizbrdica prema starom manastiru Ivironu, gde ćemo konačiti. Tu stižemo pred večernju službu, dobijamo sobu, ostavljamo prtljag pa - na službu. I evo nas, zaista na Svetoj Gori. U pravom ambijentu velelepnog hrama, gde prosto ne znate kuda da zadržite pogled; vanredan živopis, predivne stare ikone, odasvud blista zlato, opčinjava vas starina iz dubine vekova, smireno pojanje monaha, neobičan miris tamjana, lelujanje plamičaka sa sveća i kandila vodi nas opčinjene na razmeđu realnog i ovog sasvim drugačijeg sveta. Idemo zatim na večeru u raskošnu trpezariju, na posni obrok od posne letnje čorbe, maslina i hleba. Dugo ostajemo u porti gde nam prilazi naš monah Rafailo s kojim dugo ostajemo u priči, uglavnom pitajući a on nas strpljivo uvodi u pravila, običaje i znamenitosti Svete Gore. Ostajemo do ponoći, prvi svetogorski dan je završen; odemo na spavanje, a već posle dva sata budi nas zvono za početak službe na kojoj ostajemo sve do kraja liturgije. Potom idemo u trpezariju i tamo, po običaju, dobijamo šaku maslina umotanih u staru novinu i dva tanka parčeta crnog hleba pa odlazimo na još manji brod, koji s nešto putnika stiže iz Velike Lavre. Usput stajemo na četiri pristaništa: manastira Pantokratora, Stavronikite, Vatopeda i Esfigmena i na kraju na arsanu hilandarsku.

Odozgo, iz Jerisosa istovremeno stiže brodić koji je angažovala grupa srpskih turista, među kojima su Batica Savić sa sinom Željkom, naše kolege Dragan Todorović i Miodrag Rogić, i Misa Isaković, policijski komandant Beograda u doba studentskih demonstracija.

Iskrcavamo se po najvećoj vrućini, pozdravljamo se, obostrano obradovani, a pred nas izlazi monah Luka, pristanišni keliot, sa dobrodošlicom i policajac, da nam po treći put pregleda papire i prtljag, za svaki slučaj da se ne unese nešto nedolično ili protivno svetogorskim pravilima. Hitamo zatim u grupi ka dva i po kilometra udaljenom Hilandaru, dok nas "stari hilandarci" upoznaju sa usputnim znamenitostima i tamošnjim pravilima.

I najzad - Hilandar, u svoj svojoj lepoti. Pred portom nas dočekuje sredovečni monah, kasnije saznajemo da je to arhimandrit i proiguman hilandarski otac Nikanor, domaćin i glava kuće. Srdačno nas pozdravlja, mi mu prilazimo ruci, a on nas mlađe celiva u čelo, a starijega - tri puta u obraz i uvodi nas, svečano kroz dugi, osenčeni hilandarski ulaz. Potpuno zaneseno tabanamo kaldrmom i najednom - evo nas pod velikim lukom odakle puca pogled na unutrašnjost, i u dnu velelepnu crkvu. I odjednom - sve znanje i sećanja, za koja nisam znao ni da su sačuvana, i rodoljubive emocije skupljane dve i po decenije - izbijaju u trenu, odnekud grme stihovi "Ko udara tako pozno, u dubini noćnog mira..." i čuje se priča moga pokojnog dede Mijaila, ratnika-solunca o tome kako su im na front dolazili kaluđeri iz Hilandara, i sve odslušano od mojih vrlih učitelja i profesora; i sve zajedno, sa onim čemu sam se nadao - odjednom bledi i nadvladava ova vanvremena slika preda mnom, i muti se, jer je prelamaju suze. Padam na kolena sasvim nesvesan da su tu i drugi, i plačem, duboko jecam. Neko me doziva, valjda da ustanem, a onda mi se na rame blago spušta ruka i čujem topli glas: "Neka sine, ako, ako..." Koliko je prošlo - ne znam, verovatno tek neki minut, a meni se danas čini kao večnost kada sam ridao na vratima Hilandara, dok su mi se brkale misli o snazi, lepoti, umu i umeću mesta ovog i ukupnog usuda moga naroda, i pomilovanog ovakvom silom i lepotom, ali i stradalnog, ko zna čega radi. Moja inicijacija je tako izvršena. Onda sam ustao, i za dobrim ocem Nikanorom krenuli smo u gostoprimnicu, na prvo hilandarsko posluženje.

Tako je počelo pre 43 godine, odkada sam zarobljenik i zaljubljenik u mesto ovo. A šta sam sve preturio preko glave, upoznao divne stvari i božanstvene ljude, svašta doživeo, učestvovao u lepim i drugim događajima, video, mnogo naučio, uradio... E, o tome verovatno ni višegodišnji feljton "Novosti" ne bi bio dovoljan da se sve opiše.

* Kasnije smo shvatili da su mudri Grci ovakav (spori) ritam dolaska na Svetu Goru uveli nas radi, a iz sasvim pedagoško-profilatičkih razloga. Razumeli smo da su na taj način amortizovali naš, već i tada suludi ritam života i saobražavali ga, usput i polako, kroz tih pet dana putovanja, svetogorskim ritmovima, gde se nikuda ne žuri, a sve i svuda stigne, a čitav život se saobražava prirodnim zakonima, smirenim otkucajima srca što na kraju, one koji to dosledno poštuju - vodi u smirenoumlje - ispunjenje sna svakoga podvižika, i osobito monaha.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (3)

TUGA: Preminuo osamnaestogodišnjak od koga je nacija mnogo očekivala na Olimpijskim igrama