TV KRITIKA - UPUŠTENA ŠANSA: "Crna svadba", TV serija, režija Nemanja Ćipranić, Firefly, RTS, 2020.

Božidar Zečević

05. 12. 2021. u 09:53

MASAKR u selu Jabukovac, kod Negotina, u julu 2007. godine, u kome je izvesni "crni Kole" pobio devet, a ranio dvoje svojih meštana, poslužio je kao stvarni povod za prvi naš TV horor, povezan sa obredima tzv. vlaške magije u istočnoj Srbiji.

ТВ КРИТИКА - УПУШТЕНА ШАНСА: Црна свадба, ТВ серија, режија Немања Ћипранић, Firefly, РТС, 2020.

LJiljana Blagojević, Uliks Fehmiu i Jelena Đokić / Foto IMDb

Ovo nije prvi (nažalost ni poslednji) masakr ove vrste, koji se događa u ovom kraju, čiji je motiv "posednutost" nekih osoba "nečistim" (demonskim) silama, kojima se običan čovek ne može odupreti i stoga nikada nema logičnog objašnjenja ove pojave, čiji su koreni duboki i sežu u drevno pagansko nasleđe.

Zanimljivo je, međutim, da su ovakvi događaji još mogući, bez obzira na stepen emancipacije seoskog življa u Krajinama i njihov život u modernom dobu (imućno selo Jabukovac je uglavnom nastanjeno gastarbajterima, koji uspešno žive i rade u Beču i drugim delovima Austrije i Nemačke). Crna magija je odomaćena i kod njih, uprkos ogromnim promenama čiji su deo i oni sami. Pisac ovih redova imao je prilike da se, uz svog oca, beogradskog etnologa, sretne sa ovakvim ljudima u selima oko Negotina: jedan od njih živi u Beču sa drugom ženom, ali jednom godišnje dolazi da daruje svoju venčanu suprugu, ćerku neke seoske vračare, koja je na njega "bacila čini". On je ovo ispričao u dahu, kao sasvim realnu stvar.

Među etnolozima, koji učestalo obilaze ovo područje, još kola stara anegdota o pojavi vampirizma. Na pitanje "Ima li ovde vampira?" jedan dobro stojeći meštanin, u "najk" trenerci, spremno odgovara: "Ma to su gluposti... ali pojavi se ponekad". Sve to za srpske etnologe nije nikakva tajna, pa ni "izdržljivost" ovakvih verovanja i obreda u našem vremenu.

Zato nije čudo što su Strahinja Madžarević (scenarist) i Nemanja Ćipranić (reditelj) pošli od stvarnog događaja u čijoj se pozadini naziralo dejstvo crne magije, kao i obredna praksa povezana sa "mrtvačkom svadbom" i drugim tajnovitim "pomamama" na seoskim grobljima (vidi: dr Slobodan Zečević, "Kult mrtvih kod Srba", "Službeni glasnik", 2007. - zanimljivo - ova studija je izašla iste godine kad se u Jabukovcu desio opisani masakr).

Rečju, drevno pagansko nasleđe pokazuje izuzetnu žilavost u trenju sa modernim dobom i daje zapanjujuće dokaze o svom postojanju. Šta ima loše u tome što se ova činjenica povezuje za žanrom filmskog horora? Nije li i sam horor potekao iz tajanstvenih i neobjašnjivih pojava u doba cvetanja evropske (Volstonkraft-Šeli, Stoker, Šeridan le Feni i dr) i američke (Edgar Alan Po, docnije Blati i dr), "gotske fantastike", još u 19. veku? Naprotiv, "gotika" i "horor" su još izuzetno aktuelni filmski žanrovi. Posle već klasične "Leptirice" Đorđa Kadijevića, u nas je bilo malo dobrih pokušaja da se "osvoji" ovaj popularni filmski rod.

Horor je, dakle, "legitimni" žanr, a Madžarević i Ćipranić povezali su tragove tajanstvenih i neobjašnjivih pojava na našem tlu sa jednim od najuspešnijih filmova ove vrste filmske fantastike, filmom "Isterivač đavola" ("Egzorcist"), Vilijema Fridkina iz 1973, preuzevši istu matricu: ništa drugo do trag biblijske borbe Antihrista sa Bogom za dušu čoveka, koju je opisao Dostojevski u "Karamazovima": "Bog i đavo se tu bore, a bojno polje je srce čoveka".

Ni tu nema nikakvog čuda, osim što postoji neobjašnjiva snaga filmskog prizora da deluje kao stvarnost upravo onda, kad sve izgleda natprirodno i zastrašujuće. Zato je horor privlačan bioskopski žanr i stoga vrlo često uspeva u svojoj invokaciji okulta i straha. U našem slučaju, ova matrica funcioniše sasvim dobro u prve četiri epizode. Sve je postavljeno kako treba, zagonetka se dobro otvara u kontrastu između paganske mistike i urbanog sveta Beograda, gde se u priču uključuju i BIA i policija i tužilaštvo, čak i jedna psihološkinja, koja ovde treba da veštači, a otkriva se da je veštičji potomak! Bez šale, takvu ulogu tumači Jelena Đokić, glumica izvanredne pojave i habitusa, čiji se pravi psihogrami otkrivaju u različitim slojevima priče.

Ali, od četvrte do desete epizode događa se prava "katabaza" ove serije: sve tone u šablone i stereotipe sasvim različite od sjajnog početka u Jabukovcu. Od uspeha, serija klizi prema propasti. Sve se tu neopozivo rasipa i gubi inicijalnu snagu, ponestaje i autentičnosti i talenta, misterija se sasvim razvodnjava, nestaje. Naravno, malo šta uspeva "na prvu loptu".

Ovo je pre svega stvar pisanja, organizacije prostora i vremena u predprodukciji. Za autentičan horor treba daleko više truda i promišljanja, složeniji odnos osnovnih matrica, koje su se mogle pronaći u neiscrpnim izvornicima istočne Srbije za još neistražena polja "demonskog ekrana". Rečju, više koncentracije na žanrovske uslovnosti filmske dramaturgije, koja se, ovde, međutim, ispostavila kao - upuštena šansa.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)