POSLEDNJI PARISKI SUSRET: Pola godine od smrti Miloša Šobajića - sećanje na velikog slikara

Goran ČVOROVIĆ - Od stalnog dopisnika: PARIZ

24. 10. 2021. u 16:16

MILOŠ Šobajić tek što je doputovao iz Beograda. U Parizu je nekoliko dana. Doneće mi sveže vesti s našeg vrućeg Balkana. Decembar, te 2019. godine. Korona virus je već pustio koren. Ali, mi to još ne znamo. Nedaleko, ekipa profesora Iva Koena, u istočnom pariskom predgrađu Bobinji, susreće se s prvim pacijentom koji boluje od neke čudne i neobjašnjive bolesti.

ПОСЛЕДЊИ ПАРИСКИ СУСРЕТ: Пола године од смрти Милоша Шобајића - сећање на великог сликара

Foto: G. Čvorović

Dogovaram se s Milošem da se nađemo u restoranu "Dva magoa". To je ono kultno mesto, odmah preko puta crkve Svete Genoveve na Trgu Sen Žermen, hrišćanske zaštitnice Pariza, koju slave i katolici, i pravoslavci.

"Dva magoa" je čuveni pariski restoran i stecište literata. Ime je dobio po dvema statuama, s obrisima kineskog Boga zadovoljstva, koje su u 19. veku krasile firmu prodavnice ženskih svilenih haltera i grudnjaka, na mestu današnje kafane. Danas se nalaze na centralnom stubu restorana koji je prve goste primio 1885.

Uvek je ovo mesto igralo važnu ulogu u kulturnom životu francuske prestonice. Dvadesetih su se tu okupljali nadrealisti, a 1933. tu je osnovana i književna nagrada "Dva magoa", kao odgovor na "previše akademsko" priznanje "Gonkur" koje je Andre Malro dobio za svoju "LJudsku sudbinu". Beleške su ovde za kafanskim astalima hvatali i Rejmon Keno i Žak Prever. Od dvehiljadite, trg ispred restorana nosi zvanično ime "Sartr-Bovoar", u čast slavnog para koji je bio redovni gost.

Pisali su se ovde manifesti, scenarija, bestseleri. Zasednu, danas, tu, često, pisci, glumci, političari. Padnu ogovaranja i hvalospevi. Turisti ga obavezno zaokruže na mapi znamenitosti koje će, tokom kratkog boravka u francuskoj prestonici, posetiti, iako ne znaju šta bi tu, baš, tačno mogli da pronađu. Možda, u ćošku, zagubljena slova iz Preverovih scenarija za filmove Marsela Karnea "Obala u magli", "Hotel Sever", "Deca raja" i "LJubavnici iz Verone". Ili, iza zatvorenih vrata Sartrove egzistencijalističke radionice, prljave ruke, đavla, pa i samog gospoda boga. Počem, senku Artura Remboa, "deteta-Šeksipra", koga je simbolista Pol Verlen - kome je ovaj po nagovoru svog prijatelja Šarla Ogista Bretanja preporučio svoje stihove - opisao kao pravo dete, bucmasto i sveže, s velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje, kao kod svih tinejdžera, i dalje raste, deteta s teškim akcentom iz Ardene, skoro posebnim dijalektom, koji se podizao i spuštao kao da će da se prelomi; kasnije će pucati u njega. Ali, ne znaju turisti u kom ćošku, ispod kog stola i na kom zidu, to da traže.

Foto: G. Čvorović

Kelneri ovde još nose crni prsluk i belu kecelju, a piće obavezno donose na poslužavniku. Toplu čokoladu pripremaju i dalje po starinskom receptu, topeći sami mrke kockice. Snimani su ovde mnogi filmovi, opevan je u pesmama, a između ostalih, oslikao ga je i Žan Fransoa Debor. Tu je, posle, i Miloš Šobajić uradio jedan kroki.

Sedim i čekam. Poranio sam. Ili je Miloš zakasnio. To se kod nas nikada nije znalo. Vreme teče mimo nas, a mi se u hodu hvatamo za kazaljke. Mrelim na terasi, pod žarom grejača. Posmatram one turiste koji ne znaju šta da traže.

Prolazi Frederik Begbede. Par koraka odatle, dao mi je, nedavno, intervju. Pričao mi je, tada, o svojim lepim sećanjima na boravak u Beogradu, o tome kako mu se sviđalo to što se u tom gradu osećao slobodno, kako Srbi vole provod, i o tome kako je kod nas mladost živahna, kako postoje energija i neka vrsta ludosti. I literatura nam je, takva, kaže, slobodna. Čini mi se da, zatim, vidim Ev Ruđeri, voditeljku emisija o klasičnoj muzici, koja je svojevremeno animirala i jedan dobrotvorni srpski bal. Zamiče Fransoa Fijon, bivši premijer, tokom čitavog Sarkozijevog mandata. Čuči, ispred, klošar s pivom u ruci.

Dolazi Miloš. Pripoveda mi, u raskoraku, dok još ne sedne, o retrospektivnoj izložbi radova iz sedamdesetih, koju je upravo imao u Modernoj galeriji u Valjevu. Ona, zapravo, još traje, dok se on, posle vernisaža, zaputio u Pariz. Iznosi friško pečen katalog, sa slikama u kojima, kao slikar pobune protiv svega okamenjenog, kako je to lepo unutra opisao Alen Žufroa, otkriva ekstremne situacije i gde najmanji gest ruke, i najmanji iskorak u tuđem prostoru izazivaju veliku teskobu, retkog umetnika u Parizu koji se danas usuđuje da traži novu sliku neizbežnog gušenja ljudskog društva van okvira starog manirizma, čije slike predstavljaju iznenadno buđenje koje nas pokreće ka nepredviđenom cilju, ka ostvarenju i osvežavanju misli. 

Priča mi o jednom božanstvenom ručku, s Majom, u "Manježu". O živahnoj mladosti. O ludoj energiji na umetničkoj sceni. O tome kako se oseća slobodno. Zvuči mi poznato.

Kaže mi, ushićen, da je nekadašnji francuski šef diplomatije i predsednik Ustavnog saveta Rolan Dima, čovek sa skupim cipelama, koji se tada već bližio stotoj godini života, veoma zainteresovan za jedno njegovo platno.

Crta me dok razgovaramo. Ruka mu ne miruje. Gledam u katedralu. Sunčane naočari nisam skinuo. Dok zvone zvona. Dragom drugu, da se seti baš ovog trenutka.

Završio je, očas posla. Hladno mu je. Ušao bi unutra. Hteo bi porciju sira. Promenili su jelovnik. Bez obzira. Čudi se kako u pariskom restoranu ne umeju da naseku obične kriške različitog sira na još običniji pladanj. Dobijamo nekoliko prilično istih kriški. Mondijalistička uranilovka. Pa, ipak! Aroma sladića purpurnog burgeja. Na dugačkom hlebu, buter. Odnekud, dopire gugut Remboa-bebe, koji se, go i prljav, veselo igra u svojoj škrinji za so. Sa stuba nas posmatraju kineski magoi. Poslednji pariski susret. Izdaleka, podmuklo se i nečujno, s periferije, prikrada ona čudna i neobjašnjiva bolest. Odneće, ubrzo, i Miloša.

Šobajićeva i Handkeova vojevanja

DUGA je i strasna prijateljska veza Miloša Šobajića i Petera Handkea. On je, početkom devedesetih, vodio svoju sančopasovsku uzvišenu bitku, zajedno s Handekom, protiv zapadnoevropskih vetrenjača, tada unapred brojčano osuđenu na propast, što ga je koštalo i sukoba s delom francuske liberalne javnosti tog vremena predvođene Bernarom Anrijem Levijem i Alenom Filkenkrautom, za utehu, kasnije osvedočeno najmoraženijim kontemporalnim francuskim filozofima.

Za razliku od njih, Miloš voli perjanicu francuske nove misli, Mišela Onfrea, omiljenog među slobodnoumnim svetom, koji kaže da je Bernar Anri Levi prototip svega onoga što ne voli u filozofiji. Levija i društva odavno više nigde nema.

Vidim ih, znatno podmlađene, pedesetogodišnjake, Petera i Miloša, raspuštene kose na toplom vetru, kako prkose kamenim frizovima na zlatom optočenim stubovima pariskog Mosta Aleksandra Trećeg koji spaja Veliku i Malu palatu. Pariz za njih, u tom trenutku, već nema tajni.

Na fotografiji, velika šaka, kao da je sišla s Šobajićevih skulptura, Treća Miloševa ruka, izvire iza njegovih leđa i pridržava stub; džinovski točak karusela na Trgu Konkord u pozadini obrće još jedan krug, dok se Sena, mirno, letnje, mreška.

Iznad njihovih glava, prostire se veliko impresionističko nebo, ali se i ono stišalo, stopilo u bistru pozadinu, u čistom sivilu crno-belog klišea, da bi sav prostor prepustilo igri uskovitlanih vlasi.

Peter u jednoj ruci drži sveže, popodnevno izdanje "Monda", dok prstom druge ruke upire u fotografa, kao da želi da ga opomene na to da pazi šta radi i da ovaj snimak mora da uspe. Miloš u njega, Petera, gleda, onim prodornim pogledom, kao u živo božanstvo, u njegovog Homera, Orfeja i Apolona koji tek što su se, u jednom, spustili na zemlju. Ne mari za objektiv. 

Ta fogografija ukrasiće veliku Miloševu monografiju. U njoj, Peter Handke, između ostalog, piše:

- Je li monumentalno ovo slikarstvo? Jeste - ali ne kao tvrđava ili crkva – nego, više poput one male stanice u crnogorskom kršu, napuštene, jednostavne železničke stanice, prazne, bez ukrasa, fragmentarne, uz puste šine, usred golog krečnjaka Crne Gore i Jugoslavije, napuštenog stajališta bez tragova, osim, možda, nekih tragova kiše i planinskih životinja, više zacementirane kolibe, same u pustopolju, stanice koja nosi ovo ime, Šobajić.

Na slici, zaista, ta stanica.

Sve je, Peter, još, svojeručno, olovkom, začinio i nekolikim omiljenim psovkama, kao da želi njima da naglasi silinu, bunt, snagu, žestinu i nepristajanje na kompromis Miloševog slikarstva.

Stekne se, posle ovih reči, valjda, odmah slika o veličini Šobajićevog stvaralaštva.

Viđali su se tribuni Miloš i Peter, vojevali, diskutovali, družili se, kovali planove uz orošeni "krstač" u njegovom drugom ateljeu na Klinjankuru (u blizini ima nekoliko srpskih prodavnica prehrambenih proizvoda), na književnim večerima sa Vladimirom Dimitrijevićem, na protestnim skupovima na pariskom Trgu Republike, uz redakcijski kolegijum "Balkan enfoa" u kome su, među ostalima, sedeli jedan Luj Dalams i Kosta Hristić. Izgovarali literarne i likovne molitve u parohijskoj sali crkve Sveti Sava na Simplonu ili uz po jednu u obližnjem kafeu "Kod Suzane".

U Miloševoj kući na pariskom Monmartru organizovane su večere, na kojima je, uz široki krug prijatelja, velika imena iz umetničkih i novinarskih krugova, učestvovao i poznati francuski književnik Patrik Beson.

Jednom mi je Beson, tako, preneo zanimljiv detalj da je Peter Handke, dolazeći na večeru kod Miloša, iz svoje kuće, koja se nalazi na obodu šume, sakupio usput pečurke i pohranio ih u dnu džepa svog iskrzanog sakoa.

Od Peterove do Miloševe kuće ima cirka petnaest kilometara. Sve je to, budući nobelovac, prešao peške, sigurnim hodom, u svojim crnim cipelama s dubokom sarom, na čijim rubovima se nataložila prašina sa staza duž Medonske šume, preko Sevra i Bulonja, pa prečicom između Ajfelove kule i Trijumfalne kapije, pored Parka Monso i Trga Kliši. Sve je to ophodio očas posla, za nešto jače od tri sata. Ostajete razoružani pred čovekom koji toliko korača, i uvek ide samo napred.

Dok hoda, Peter Handke se retko zaustavlja. Tek ponekad, da nešto kratko zabeleži, što usput smisli. Piše posle, natenane, u kući, na malom stolu, olovkom na papiru. To mu je sasvim dovoljno. Tako je pisao i predgovor za Miloševu monografiju. I celokupno svoje delo, za koje će ga kasnije nagraditi Švedska kraljevska akademija i Nobelov komitet.

Kada je došao od Monmartra, ne previše umoran, prstima na kojima su se tu i tamo nazirali crni tragovi svežeg i vlažnog humusa, izvadio je iz džepa rukohvat gljiva, među kojima je bilo i nekoliko retkih knjega, i predao ih domaćici Lotki, kao nisku skupocenih bisera na dar. Na stolu su stajali obloispupčeni, poluloptasti narandžastocrveni šeširi, gustih, širokih listića, žutih drški sa cik-cak zelenim šarama, s belim rukavcem u gornjem delu, pri dnu gomoljasto zadebljanih, obavijenih belim ovojem, bledožućakstih spora.

Pogledala je u Miloša. On u goste. Oni u Petera. Tajac je potrajao čitavu večnost. Nekoliko sekundi. Onako jarkih glava, nisu na prvi pogled odavale poverenje. Klimoglav dobrog poznavaoca gljiva bio je dovoljan da se lica najednom ponovo ozare. Napisao je i esej o njima. A nije pisao makar ko!

Belo meso izuzetno retkih knjegi, pojedeno na dinstanom luku tih toplih ranojesenjih dana, bilo je jedno od najukusnijih koje su do tada okusili.  

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)