KNJIŽEVNA KRITIKA: Sve je na margini

Slađana Ilić

17. 08. 2021. u 17:32

PRVU zbirku kratkih priča Ane Marije Grbić "Srneća leđa", objavljenu u "Geopoetici" 2021. godine, čini šest pripovedačkih celina. Svaka od njih sadrži po pet priča.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Све је на маргини

Slađana Ilić

U okviru tih celina svedenih naslova, na osnovu kojih se ne može naslutiti ili zaključiti mnogo o sadržaju, a koji unekoliko jesu inventivni, nalazimo motivske veze između priča, kao i srodnost hronotopa.

U gotovo svim celinama preovlađuje izvesna sumornost - pripovedanog mesta i vremena, predela, atmosfere, situacija, samih junaka i ishoda njihovih sudbina.

Sumornost pripovedanih mesta Desimirovac, Belosavci, Krušovica ili pak mesta koja sabiraju bolesne: Institut za kožne i venerične bolesti, Institut za onkologiju, Klinika za infektivne i tropske bolesti, Klinika "Laza Lazarević itd., upotpunjuje sumornost i beznadežnost junaka običnih ljudi običnih imena: Jovan Vokanović, Jagoda Velikić, Mirjana Guzina, Marta Savatić, Jasmina Tešić, Sara Avramović, Slađa, Marina, Berisav, Andrej i drugi, koji zbog svoje tolike običnosti sadrže izvesnu neobičnost.

Foto Arhiva

Iako je ta sumornost konstanta, scenografija u svakoj priči je drugačija. Dok čitamo priče Ane Marije Grbić, zbog njihove kratkoće, ali i efektnosti, što nije lako postići u ovom žanru, stičemo utisak filmičnosti. Kao da se svaka priča sastoji iz nekoliko kadrova koji se lančano smenjuju. I njihovo smenjivanje u podsvesti nam izaziva pulsaciju jedne činjenice - da je sve na margini.

Na osnovu pripovedačkih postupaka i njihovih dometa zaključujemo o stalnom, neeksplicitnom prisustvu ironije, čak i groteske, koja je u funkciji dokazivanja apsurdnosti bivanja na svim tim mestima, kao i efemernosti i promašenosti odnosa među junacima.

Sve priče Ane Marije Grbić implicite svedoče o tome kako je zapravo sve falš i treš, kako je sve ruina u odnosu na ono što bi život trebalo da bude, u odnosu na ono čemu se teži ili pak da su pojedini junaci u svojim sremljenjima potpuno nerealni, što utvrđuje njihovo mesto na margini. U prilog tome govori i činjenica, zapisana u knjizi, da su svi domovi kulture po malim mestima pretvoreni u prodavnice ispred kojih lokalna bezvoljna, zapravo izgubljena, ekipa cevči pivo i psuje vlast. Oni nose gumene "adidas" papuče. Jagoda Velikić je kasirka u jednoj takvoj prodavnici u Desimirovcu. NJeni zubi su natruli i žuti. Ona čezne da se uda za Jovana Vokanovića, poludiplomiranog jedinca jednog velikog desimirovačkog domaćinstva. Ipak, do toga neće nikada doći.

U istom tom mestu izvesna Vida se sprema za glasanje, pa tri puta pere kosu, pegla svilenu maramu s motivima paunovog repa, planira da obuče purpurni komplet i da dočeka predsednika. Spremila je za njega i saksiju sa cvećem, umotanu u svetlucavi papir. I kad se sretnu, kazaće mu da se oseća toliko dobro, da bolje ne može.

Mirjana Guzina prezire ptice, jer one mogu da odlete, i odleću, s jeseni tamo gde je toplije i lepše.

Priče Ane Marije Grbić, naročito one koje kadriraju ruralnost, a koje sadrže i naturalističke elemente, po samom pripovedačkom postupku, po načinu karakterizacije junaka, po situacijama u kojima se oni zatiču, podsećaju na priče Vladana Matijevića.

No, junaci nekih priča Vladana Matijevića znaju da budu i vedri, i vrlo dinamični. Oni život, uprkos svedenosti mesta, intenzivnije i otvorenije konzumiraju, ne nastojeći osobito da misle o smrti.

Junacima priča Ane Marije Grbić nema mrdanja, pa ni spasa, i to pojačava njihovu statičnost.

Ono što je za ovu uspelu zbirku kratkih priča karatkteristično jeste živost samog jezika, njegovo nijansiranje koje funkcionalno sadrži i psovke koje izgovaraju junaci u složenim situacijama. Diskurs se u potpunosti uklapa s njihovim bićem i statusom.

Sve navedeno dovoljan je razlog da probamo "Srneća leđa" Ane Marije Grbić - sa šlagom ili bez njega.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)