KNJIŽEVNA KRITIKA: LJubav prijatelja

Slađana Ilić

03. 08. 2021. u 16:18

NOVA knjiga Mihajla Pantića "Priče o piscima", sadrži 39 zapisa o 39 pisaca. No i na osnovu tog svakako otvorenog spiska, kao i onoga što je sam sadržaj knjige, razumemo da je Mihajlo Pantić, pisac, književni kritičar, urednik, profesor, naučnik, čovek uvek otvorenih čula i misli, koji osluškuje, visokosenzitivan, zapaža tanane veze i odnose, kao i registar kazivanja sagovornika, njihova raspoloženja, dominantna osećanja, atmosferu napisanog, okolnosti u kojima je nešto napisano.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Љубав пријатељa

Slađana Ilić

Ti zapisi obično sadrže konkretan događaj koji je povod za gotovo uvek blagu, a veoma važnu priču o esencijalnim stvarima jer, Mihajlo Pantić, to je očigledno, voli pisce o kojima piše ili ih je zavoleo čitajući njihove knjige. Za neke od njih vežu ga brojne "uporne uspomene", proistekle iz dugogodišnjih veličanstvenih prijateljstava. I osim što nam je na osnovu tih zapisa jasno da je reč o specifičnom, srećnom susretu ljudi kojima mnogo znače iste stvari, razumemo i prirodu mesta i vremena koje su prijatelji proveli zajedno. Uvek su u pitanju posebni, povlašćeni trenuci, u svetu, a van sveta, slično onima o kojima je pripovdao Pavle Ugrinov. Slično, a ne isto, jer je reč o ljubavi prijatelja, a ne ljubavnika. Esencijalnost tih osećanja, tj. uzvišenost te vrste odnosa, pojačana je najčešće činjenicom da Mihajlo Pantić često kazuje o ljudima koji više nisu sa njim, ni sa nama, i koji i njemu i nama nedostaju toliko da je to nedostajanje teško smestiti u reči.

Foto Arhiva

S nekima od junaka ove knjige Mihajlo Pantić podelio je susrete, ne tako brojne, koji su istovremeno mnogo značili i za njega, i za njih, i za književnost samu. Neki susreti su, kako sam eksplicitno kaže, značili izvesnu prekretnicu u njegovom unutrašnjem, dakle stvaralačkom svetu. Bili su to susreti sa već živim klasicima.

Na osnovu nekih opisanih susreta zaključujemo o velikoj gospodstvenosti i duhovnom prostranstvu autorovog sagovornika, o njegovoj delikatnosti i spremnosti da prihvati različitost i uvaži drugačije mišljenje i slobodu izbora. Upravo navedene karakteristike, bar implicite, imale su ulogu u zbližavanju autora i sagovornika, a krasile su Svetlanu Velmar Janković.

Uz poneki susret o kojem je u ovoj knjizi reč, autor ističe karakteristike poetike susretnutog. Za to su razlozi različiti. Najčešće je reč i piscu jedinstvene poetike, one u kojoj očuđava pripovedano mesto i sam jezik, o čemu razmišlja dok sedi u sopstvenoj provinciji, kao što to čini Radovan Beli Marković, o "pesniku pronađenog tona, samo njemu svojstvenog, neoavangardnog jezičkog zakrivljenja" i posebnog odnosa prema smrti, kao što je to bio Vojislav Despotov ili pak o piscu u čijem je delu "u prvom planu svakidašnji život", "prikazivanje neuhvatljivosti i neponovljivosti ljudskog pretrajavanja u bilo kom vremenu", kao što je to Dobrilo Nenadić, ili pak o onom koji zna da "užas svakodnevice, baš kao u klasičnoj drami, pretvori u estetski kvalitet", kao što to čini Stevan Tontić, ili pak o piscu čija je književnost postala usmena, što je slučaj sa delom Dušana Kovačevića.

Konačno, Mihajlo Pantić piše duhovitu priču o svom snovnom susretu sa Singerom, a u priči o Borhesu o tome da "vrhunska književnost poriče postojanje njenog pisca [...], ali zato potvrđuje postojanje Reči Svetoga Duha".

Te dve priče zaokružuju ovu knjigu u kojoj je, naravno, bilo mesta i za komentare o priči i pričanju, o pisanju priča, kao i o uređivanju i izdavanju knjiga, "o mnogim zadovoljstvima koje je čovek izmislio da bi zavarao pomisao na sopstvenu smrt".

Nakon svega, sigurno je, na osnovu čitanja ove knjige tvrdimo, da u književnosti ostaju trajno zabeležena mesta susreta, ta mesta koja volimo, zbog ljudi koje volimo, i koja baš zbog toga, a nasuprot svemu, nikada ne možemo napustiti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)