INCIDENT NA PARADI: Sećanje na pesnika Aleksandra Sekulića

Zoran Živković

15. 06. 2021. u 18:21

U ISTORIJI poezije zapamćeni su razni neverovatnih i neobični pokušaji da se prevaziđe ograničenje koje se nad poeziju nadvija kao neki Damoklov mač.

ИНЦИДЕНТ НА ПАРАДИ: Сећање на песника Александра Секулића

Aleksandar Sekulić / Arhiva

Jer, odavno je poznata činjenica da se u prevođenju poezije obično sve biva prevedeno, samo što ne retko i jedino izostane poezija. U tom traganju za primerima pesničke umetnosti koji su pretendovali da ritmičnošću, melodičnošću, neologizmima, jednostavno nadiđu "neprevodivost" poezije, kao zanimljivi takav pokušaj navodi se pesma Iva Andrića iz 1950, koji je od imena Grkinje Lili Lalauna, ostvario pesmu koja sadrži samo te dve naslovne reči, i u kojoj se svako značenje i poezija ostvaruju u tim ritmičnim i melodijskim promenama slogova iz jednog imena i prezimena.

Poznato je da je za vreme jednog od BITEF-a, Danilo Kiš za vreme druženja sa gostima iz Moskve pozvao pesnika Aleksandra Sekulića da kaže svoju poznatu pesmu "Majstori u kući", da bi je reditelj Goran Marković potom uzeo za lajtmotiv svog poznatog filma "Majstori, majstori". U toj nemogućoj misiji, u traženju pesme i stihova koji uprkos svemu uspevaju da dosegnu taj apsolutni ton poezije, tumači se često usredsrede na pesmu, nezavisno od svih drugih činjenica. U takvom tumačenju neka vrsta bezizlaza lako zaskoči s mnogih strana, mada i onaj drugi način, koji se prvenstveno oslanja na stvarni život, često zna da se svede na anegdotu.

Ipak, u jesen 1993, u vreme kada je i fosfor na jugoslovenskim ratištima uveliko već počeo da cveta, malo što je moglo da se slavi, ali u Bijelom Polju je, kao i svake godine, uredno dodeljena pesnička nagrada Risto Ratković. Muk te jeseni u Bijelom Polju podrazumevao je tada aktuelne i ne baš toliko daleke detonacije nestajanja Jugoslavije, mada lauerat, njegova pratnja i brojni čestitari za centralnim stolom restorana gradskog hotela, želeli su bar te noći da sve to zaborave, dabome u slavu poezije. I dok sam razmišljao o rečenici Miloša Crnjanskog da svaki vojnik, svaki čovek, i u ratu, pa i u građanskom ratu, nema slobodnu volju, nego ima neku, geografsku sudbinu, ugledao sam sto uz šank, daleko od glavne vreve. U trenutku kad sam već rekao: je li slobodno?, prepoznao sam tada prošlogodišnjeg dobitnika nagrade "Risto Ratković", pesnika Aleksandra Sekulića. Iako ljubazan, delovao je nekako dešperatno odsutan i ličio mi je na njegove stihove koje sam voleo: Moj život / uopšte ne primećuje / da ja već odlazim... I na tren me ozarilo društvo pesnika koji je jednoj našoj poznatoj glumici napisao pesmu i stih: Bar ti budi večna. Taj poznati klokotrista, čija jedna zbirka pesama nosi naziv "Gospođa halucinacija", i u kojoj bivša ljubav zna "osmehom da progori košulju". Pesnik koji je posle jednog boravka na lečenju od alkoholizma napisao čedni tekst "U kandžama srpskog lekarskog društva". Ali, te noći, dok se okolo nazdravljalo "žestinama" raznih vrsta, pred njim je bila samo čaša mineralne vode.

I ne samo zbog toga, osetio sam odmah da će se taj slučajan susret pretvoriti u sasvim neobično veče za pamćenje, po onoj maksimi da je slučajnost potpis Boga, kad želi da ostane anoniman.

I dok je između nas lelujao dim njegove cigarete, otpočeo sam polako, ali i odmah u središte stvari: Oduševila me je jedna novinska priča o vama, i u jednom trenutku donela mi mir i spokoj... Podigao je obrve, a ja sam smo nastavio: Davno sam opsesivno zavoleo jedan neoprezno mi izrečeni kompliment, da je Aleksandar Bel izumeo telefon, a da sam navodno ja pokazao kako ga, i koliko se može koristiti. I onda sam u poznatim novinama pročitao tekst o neverovatnom telefonskom računu pesnika Ace Sekulića. U tekstu vas je novinar branio, opravdano sumnjajući da su vam otkucavali impulse i kada niste bili kod kuće. Potom sam saznao da je taj telefonski račun, i sve što mu je prethodilo, i što možda više nikada nije ni prestalo, zapravo nastalo kada je jedna beogradska slikarka otputovala u Pariz.

A onda sam čuo najkraću rečenicu o ljubavi, i to onoj najvećoj, okeanskih razmera, u kojoj su lepota, snaga, strast, nerazdvojivi i nerazdvojni od bespomoćnosti, bola, patnje, prokletstva.

Jer, kada sam završio, sve kao da je stalo u trenu, i raspojasani žamor, i muzika. Aca je ćutke, kratko se pribirajući, odlažući cigaretu, malo uzdahnuo i samo rekao. "Evgenija Demijevska... Molio sam Svetu Petku da me odvoji od nje..." I te reči, i taj tren obasjali su i nebo i zvezde nad Bijelim Poljem toliko, da mi se zapravo čini, da ih i sad čujem, i da ta noć zahvaljujući njemu nikada za mene nije prošla.

Šest godina kasnije, bio je februar, posle kojeg će doći onaj mart 1999, sedeli smo kod "Ruskog cara", kada mi je Aca poklonio tada svoju novu knjigu "Slavno strašilo", podsećajući me u posveti da je naše prijateljstvo ljudsko, jer je na bazi "umetničke priče". Da bi krajem leta 2009, kako bi on to rekao, i život primetio, da je pesnik Aleksandar Sekulić, posle tolikih godina stalne čežnje sa svojim originalom, sada i stvarno otišao u svoju svemirsku noć...

Majstori u kući

Majstore zatekoh

na krovu stare kuće

menjaju slomljen crep

majstori na krovu

majstori unutra

majstori, majstori

ko vas je zvao

zašto dirate moj crni krov

na kojem stoji roda bela

na kojem raste trava kudrava

moj krov u podnožju dugog veka

zašto ste mi kuću zauzeli

zašto ste napali

čekićima ekserima

četkama bojama

majstori majstori

izlazite pustite me

da sam kuću uređujem

ne čuju oni

ukucavaju moje kosti

farbaju mojom krvlju

iznose iz mog srca

nameštaj stari

nepodnošljivi majstori

njih trideset sede na meni jednom

doći će kažu čuven gost

loviće maglu po šumarcima

sa tvojom će se kućom sudariti

mora da bude kao iz bajke

evo tebi ogledalo

češljaj smeh u njemu

lice ti je poduprto

železnom tugom

majstori majstori

šta ste učinili

to nije moja kuća

to moj gost nije

to više nisam ni ja

(Aleksandar Sekulić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)