DETE U DUBOKOJ STAROSTI: O romanu nobelovca Petera Handkea "Drugi mač"

Želidrag Nikčević

25. 05. 2021. u 12:11

OSLUŠKUJUĆI svet, Handke pravi strogu razliku između govornika i pripovedača. Govornik uglavnom rutinski ponavlja i prepričava opšta mesta, tumačeći sve, sudeći o svemu, bivajući iznad stvari, odmičući ih u ne-stvarnost, u ne-prisutnost, a pripovedač se s ljubavlju privija uz sam događaj, opipava mu puls, gleda i sluša, bez pompezne distance i bez pretenzija da bilo koga nauči pameti.

ДЕТЕ У ДУБОКОЈ СТАРОСТИ: О роману нобеловца  Петера Хандкеа Други мач

Foto "Iskra"

Pa da onda i mi, osluškujući Handkea, budemo pripovedači, bar sporadični, da posvedočimo nešto od onoga što smo pročitali i doživeli prateći njegove rečenice, jer je njegovo pripovedanje na čudan način baš formom životvorno, kao da sva njegova gramatika diše gde hoće, ne samo duh. Kao da pisac razlaže postojeći rečnik i iz njegovih sintaksičkih korena stvara svoj sopstveni, blagosloveni.

Zanimljivo, i ovaj naš događaj u Andrićgradu, ova naša majska povest - odvija se tu negde oko Uskrsa, oko produženog raspusta, baš kao u "Drugom maču". I mada nam pisac kaže: "Zaobiđite me s vašim majskim proslavama. Moja proslava, osvetnička, pri svetlosti osvete, treba da sačeka, do večeri..." - sad nemamo toliko vremena za čekanje. Hiljadu utisaka, pa onda još toliko ideja, a samo desetak minuta na raspolaganju.

"Drugi mač" je čudesna knjiga, u svakom čitanju drugačija, i sve dublja, mada se u njoj na prvi pogled ništa spektakularno ne dešava. Kao i obično kod Handkea, čovek luta po okolini, tabana, od periferije do nekakvog ipak centra. Ali taj njegov hod govori i pripoveda sa ubitačnom preciznošću, kao snajper, kad smo već kod oružanih metafora. NJegove reči su skraćenice univerzuma.

Kao i u "Velikom padu", tu su različiti tipovi hodanja, i svakom od njih odgovara drugačiji splet okolnosti. Sećate se, na primer: hod unatraške kod Glumca se javljao onda "kada se opraštao od mesta koje mu je nešto značilo", ili kao da je "tom mestu učinio nepravdu", kao da time traži nekakav mali oproštaj. Ovde, doduše, imamo i obrnut slučaj: hodanje pravo, napred, što podrazumeva odlučnost da se ide ka nekom cilju, prema najavljenoj osveti. To bi moglo da bude zaista aktivno hodanje, kad Glumac ili Osvetnik prosto ide "koracima koji su oponašali delotvornost", ali ni to nije baš jednostavno, jer: "da bi ponovo pronašao određenost, morao bi da bude znatno sporiji od ostalih prolaznika".

Pisac pred sobom ima cilj, ali pisanje stalno okleva, stalno se preispituje, planira, hrabri sebe - i čitaoca. Mnogi pasusi počinju direktnim pozivom: I gle; I gle opet; I čuj; I gle tamo; A čuj i ovo - i iza svakog poziva otvara nam se neiscrpni, suštinski neponovljivi handkeovski horizont. Goli život. Ono što on vidi tek sad vidimo i mi (kao u "Pravdi za Srbiju"); iz svih tih detalja pomalja se, rađa se paradoksalna, po svemu epska, po svemu homerovska celina. Moćni doživljaj sveta u istinskoj punini, kao da pripovedanju nema kraja. I nema, jer je svet pripovedanje. "Što se mene tiče, teško mi pada da pripovedam sve odreda; ja nisam bog", kaže Handkeov daleki predak - Homer.

A Rahela Bespalov dodaje: "Ove skromne reči Homerove mogao je po svemu usvojiti i Tolstoj. NJima dvojici nije bilo potrebno da iskazuju sve kako bi izrazili Celinu. Oni su bili gospodari onih planetarnih pauza povrh svih zemaljskih zbivanja, pauza u kojima istorija u svom letu s onu stranu svih ljudskih ciljeva otkriva svoju stvaralačku ne-svršenost." A baš u toj stvarnosti koja se nikad ne dovršava, koja neprestano kreira samu sebe - u toj gradnji novoga rečnika polazeći od sintakse - leži ono esencijalno. Ono što Petera Handkea sasvim približava dvojici epskih kolosa.

"Ta deca u daljini na ljuljaškama" - piše on, i nastavlja: "Pade mi na pamet i Homer, ali ne ratni ep Ilijada, niti lutanja Odisejeva, čak ne ni njegov konačni povratak svojima, nego pre neki treći Homerov ep, onaj koji ne postoji i koji nikad neće postojati. Ili možda, ipak, hoće - makar i ne kao pevanje? I gle sada: jedno dete na ljuljašci..."

Ili: fantastičan detalj - ona duga vožnja autobusom, iz predgrađa. "Kao da sam se uvek ponovo zaustavljao, ulazio u neku staru crkvu koju bih ugledao dok smo se pored nje vozili. Epopeja deonica vanrednog autobusa! Gde si, Homeru vanrednih autobusa?"

Često najvažnije stvari u životu nalazimo upravo onda kad smo nameravali da odustanemo - poručuje nam ovo dete u dubokoj starosti, ovaj čudni putnik po deprimiranim srpskim zemljama. A tamo odakle je došao, čeka ga jedan neverovatni, u "Drugom maču" opisani PROPLANAK.

"Celinu, total, opazio sam, dakako, tek potom: ono što mi je najpre upalo u oči bio je detalj. Na jednom od kamenova u zidu, kao noktom ili nekim priručnim priborom, urezan rukopis, velikim slovima, ne, ne stoletno star ali, premda je delovao kao ispisan tek nedavno, ne ni iz moje, naše savremenosti. Nije tu imalo ništa da se odgoneta: DANAS, OSMOG MAJA 1945 - ZVONE ZVONA POBEDE. Tu beše ono, to mesto. Sada ga imam, svoje mesto, svoje mesto sada."

"Hvala na povratku."

A sutra je opet 8. maj - i na nekim proplancima opet će da zvone zvona pobede.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)