NATO DOBRO ZNAO ŠTA RADI KADA JE BOMBARDOVAO RTS: Na današnji dan zapadna vojna alijansa je gađala zgradu javnog servisa i pobila 16 ljudi

NOĆAS u dva sata i šest minuta navršile su se 24 godine od kada je prvi put u istoriji ratovanja pogođena jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimnu vojnu metu. Tada je NATO bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije i ubio 16 zaposlenih radnika javnog servisa.

Foto: Igor Marinković

Danas će se, kao i prethodnih godina, održati komemoracija ispred spomenika "Zašto" u Tašmajdanskom parku, a čini se da nad zločinom u Aberdarevoj ulici u centru Beograda i dalje lebdi mnogo pitanja koja počinju rečju kojom je nazvano spomen-obeležje žrtvama.

Tadašnji direktor RTS Dragoljub Milanović osuđen je na deset godina zatvora jer nije poštovao naređenje ondašnje savezne vlade i ljude i tehniku izmestio iz zgrada u Aberdarevoj i u Hilandarskoj ulici. Čelnici NATO tvrdili su da je napad bio opravdan, a specijalna komisija Haškog tribunala, koja je istraživala ovaj slučaj, iz samo njima znanih razloga nije predložila Tužilaštvu da pokrene krivični postupak. I, tu se, manje-više stalo. Pitanja zašto se NATO nije držao pravila ratovanja i njihove odgovornosti i dalje su bez odgovora. Porodice nastradalih radnika RTS i njihove kolege koji su, takođe, bili te noći na poslu, gube nadu da će zločin ikada biti rasvetljen, a zločinci izvedeni pred lice pravde.

 - RTS nije mogao da bude vojni cilj, jer nije bio vojni objekat. Sistem veza je bio normalan, nije bilo radara na zgradi. Sve su to njihove laži, ko zna šta su još tvrdili da ima - govori nam inženjer Dragan Šuković, vođa tehničke ekipe Javnog servisa koji je povređen tokom bombardovanja u noći između 22. i 23. aprila 1999. - Ali, oni koji su gađali zgradu RTS dobro su znali šta rade. No, sve je to posle 24 godine izgubilo smisao, jer nema ideje, rezultata, odgovornosti i ozbiljnih akcija. I ljudi se tako osećaju. Godišnjica se obeležava na sličan način kao "Kobasicijada" u Turiji. Davno je izgubljena šansa po pitanju ozbiljne medijske propagande. Možda će neko smoći snage da priču preokrene. Bez toga ova priča će samo biti obeležena jednom godišnje.

Šuković podseća da je zgrada koju su pogodile NATO bombe u istom stanju kao i onda:

- Ništa se nije promenilo. Muzej žrtava je i dalje mrtvo slovo na papiru. Nije samo novac u pitanju. Bombardovanje RTS je tabu tema, i to ne samo za NATO.

Foto: Igor Marinković

Igrom slučaja Šuković je te noći došao na posao, a pukom srećom izbegao smrt. Kolega čija je autistična ćerka imala napad zamolio ga je da ga zameni. Kada je zgrada u Aberdarevoj bombardovana, Šuković je bio u režiji Studija 1, gde su uživo emitovane vesti. U zgradi je bilo osamdesetak ljudi, a u delu koji je bombardovan, osim njih šesnaestoro koji su poginuli, bilo je još desetak koji su preživeli.- U jednom trenutku pomislio sam da je kraj - priča Šuković. - Ne znam kako, ali sam preživeo. Gledao sam oko sebe mrtve kolege. Strašna scena. Nezaboravna.

Izgubio je više litara krvi. Imao je 26 šavova na glavi. Hematom na mozgu je, srećom, izašao napolje.

 - Miroslav Mlinar, koji je spasavao povređene, završio je u bolnici zbog udisanja otrovnih gasova - kaže Šuković. - A, mi smo mnogo duže bili u tim otrovima. Ima kolega koji su umrli od posledica bombardovanja i niko ih nikad nije pomenuo. Poznavao sam sedmoro. Čak su i porodice poginulih pomalo čudne po tom pitanju. RTS nije gađan osiromašenim uranijumom, ali ovde je bilo svega i svačega. Gorele su trake, kamfor. Neke kolege su umrle u strašnim mukama. Žalosno je što se o tome ćuti. A i oni zaslužuju da im se poklonimo.

Šuković je sa još četiri porodice stradalih kolega vodio mali privatni rat protiv NATO. Tužili su Alijansu Međunarodnom sudu u Strazburu i dobili odgovor da taj sud nije za to nadležan.

 - Ni oni nisu smeli da se suprotstave NATO - kaže nam. - Kao što nisam strahovao tad, tako se ne bojim ni sad. Jednom sam se susreo sa smrću. Živim na kredit, što nije malo.

 - Kolega i ja smo naizmenično čitali vesti na svakih sat vremena - priča nam Kovačević. - Kolega Dragan Stanar i ja smo bili u Studiju 1, a Aleksandar Deletić je ostao ispred. On je poginuo. Stanar i Deletić su se dogovorili ko će da snima u studiju. U trenutku udara, samo je nastupio mrak. Ništa nismo ni čuli ni videli.

Krenuli su prema izlazu. Prolaza prema Aberdarevoj, seća se, više nije bilo. Od ulaza prema Takovskoj nije bilo prepreka i tuda su nekao prošli.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije