PROTOKOLI I TEHNOLOGIJA NISU PREČI OD PACIJENATA: Vaskularni hirurg i akademik prof. Dr Đorđe Radak za "Novosti"

Biljna Radivojević

17. 07. 2022. u 09:44

MEDICINA napreduje takvom brzinom da mi jedva postižemo da razumemo i primenimo sve te nove metode, a pravac u kojem ona ide mene pomalo plaši.

ПРОТОКОЛИ И ТЕХНОЛОГИЈА НИСУ ПРЕЧИ ОД ПАЦИЈЕНАТА: Васкуларни хирург и академик проф. Др Ђорђе Радак за Новости

Foto M. Anđela

Na ovu konstataciju, akademik profesor dr Đorđe Radak, vaskularni hirurg, dodaje da je najveća zamka u koju ova grana može da upadne to da se, inače osakaćeni kontakti i poverenje između pacijenta i lekara, svedu na ono što se već događa njegovim kolegama u najprestižnijim svetskim klinikama: da pacijent ne zna ko ga operiše, i da lekar ne zna koga operiše.

U intervjuu "Novostima" akademik Radak, ipak, postavlja ogradu da je to utisak lekara koji je i u "ovom vremenu grubosti" zadržao "starinski običaj da brine za svakog svog pacijenta".

Da li i vi imate utisak da medicina, sa sve većim pritiskom pacijenata i novom tehnologijom, zapravo postaje dehumanizovana?

- Medicina postaje sve komplikovaniji sistem. Postoje bolnice na Zapadu koje imaju tzv. vodiče za pacijente. Oboleli je došao da se leči i dobija osobu koja će ga razvoditi po kabinetima, gde će se raditi dijagnostika. Tako, s jedne strane sistem komplikuje sve veći broj metoda dijagnostike i lečenja, a s druge ogromna nova količina regulative, tzv. vodiča za lečenje bolesti koji postavljaju zahteve kako tretirati obolele. Kolege sa Zapada pričaju mi da rade skener pacijentu sa upalom slepog creva, koji inače nikada ne bi tražili zato što je to predviđeno vodičima. Ako ne ispoštuju proceduru, može biti problema.

Šta se takvim pristupom dobija?

- Troši se vreme, pacijentu se pravi šteta jer se nepotrebno zrači, ali to, izgleda, više nije tako važno. I pacijenti su se promenili. Kad kažete čoveku da ne treba da operiše srce, on bude razočaran. Kada uradite operaciju i pacijentu bude dobro, ali hoće nešto dodatno, kao da ne razume kada mu kažete: "Izlečeni ste, vratite se u život". Da li pod uticajem medija ili savremenog načina života, ljudi prestaju da veruju u trenutak izlečenja. Čini se da je to globalni trend, da ne postoji cilj da idemo ka izlečenju, nego ka hroničnom lečenju.

Tu hiperprodukciju analiza i raznih dijagnostičkih pregleda podstiču nekad i sami doktori?

- Vrlo često vidim da je neki specijalista napisao izveštaj na dve i po strane, sa sedam preporuka koje preglede pacijent još da uradi i predložio terapiju sa sedam lekova. Uz sve poštovanje kolega, zamislite čoveka koji dobije dijagnoze na pola strane, instrukcije na još pola, raspored kad šta od lekova da pije... Bilo bi, možda, potrebno da idemo ne samo u analizu bolesti, nego u sintezu: ako neko ima tri bolesti, što je u nekim godinama često, recimo: karotidnu, aneurizmatsku i reumatsku, možda bi trebalo da se odredi šta je tu prioritet, šta da lečimo, da ne pretvorimo čoveka u objekt besomučnog lečenja.

Kao lekar koji je savladao sve lestvice u karijeri, od stranih priznanja do Srpske akademije nauka, objavio 800 naučnih radova, uradio gotovo 20.000 operacija, u čemu vidite najveću slabost zdravstva?

- Svetska medicina je u jednom teškom trenutku, i to ozbiljnom. Čudi me da sociolozi i ljudi koji se bave humanitarnim granama ili organizacijom zdravstva to ne vide. Problem je složen: medicina toliko brzo napreduje da jedva možemo sve da ispratimo. Studirati medicinu danas je doživotna osuda. Ta deca su izgubila pojam kako izgleda normalna mladost.

Zašto, medicina je uvek tražila velika odricanja?

- Standardni studentski program zbog napredovanja medicine podrazumeva ogromnu kompoziciju materijala koji treba prepoznati i memorisati. Katedre su prihvatale nove, a nisu izbacivale stare stvari. Ne može standardni ispit da se sastoji od 2.000 strana koje čovek teba da zna, da razume i da to primenjuje. Mora da se napravi ozbiljna redukcija onoga što je potrebno i neophodno za studenta medicine da bi on mogao da sutra bude jedan pristojan doktor opšte prakse, koji može da stavi zavoj, izmeri pritisak, napravi trijažu, da i razume bolesti, razume načine lečenja.

Foto M. Anđela

Šta onda dobijamo u praksi?

- Dobijamo konfuzne mlade ljude. Njih prvo treba da razumemo. To su najbolji iz generacija, koji su odabrali da pruže svetu najbolje od sebe. Onda dođu u godine, nemaju nikakvih prihoda, njihovi prijatelji koji su studirali organizacione fakultete su svoji ljudi, imaju porodicu, imaju decu, a doktor koji završi medicinu on ulazi u neizvesnost.

Sledi stažiranje i pitanje da li će dobiti malo pažnje, zavisno od obrazovanja, znanja i šarma, i da li su roditelji u prilici da mu to obezbede zavisno da li poznaju neke starije ugledne doktore. Biće, dakle senka od senke, a onda će da volontira i postane senka koja radi besplatno.

Da li se i zbog te poplave "novotarija" dolazi u situaciju da se ne leči čovek, nego nalaz?

- Države su se pobrinule da doktori izgube nekadašnju, pomalo mističnu, ali značajnu poziciju. Doktori su pretvoreni u pogonske inženjere, oni popravljaju kvarove. Skoro mi je jedan od najboljih kardiohirurga u Nemačkoj rekao da ne poznaje nijednog svog pacijenta: oni dođu jer ih je neko uputio, on ih operiše i nikad se ne vide. Čini mi se da to treba uklopiti u sistem koji je ljudima pristupačan, jer ako nije, onda je to kao kad imate savršen lek, ali ga ne primenite kako treba i on napravi štetu.

U kakvom onda to pravcu ide medicina?

- Medicina budućnosti nudi jako velike mogućnosti novih terapija, ali i neurološkog i psihološkog praćenja i saznavanja podataka o ličnosti, a sve će biti bez ljudskog kontakta. Neće postojati doktor koji brine o nekom. Ja sam kao dete sa sela vrlo rano usvojio taj osećaj brige: da li je pala kiša, šta će biti sa žitom, tako brinem i za pacijente, a u savremenim tokovima čini se da je važnije da li je sve urađeno po protokolu nego kako je pacijent.

Šta je bilo drugačije kada ste vi bili mlad lekar?

- Ono što je meni bilo fascinantno kao mladom lekaru koji želi da dobije priliku da leči ljude, jeste pitanje kako se dolazi u situaciju da pacijenti traže baš tebe.

I, kako se postaje baš takav lekar, vi to znate, pacijenti vas traže?

- Mislim baš time što brinete. Imate doktore koji kažu "dobro, dao sam sve od sebe" i one koji na to dodaju i stalno razmišljanje "šta bih još mogao da preduzmem". Nažalost, generalno smo odavno zaboravili reč briga.

Da niste lekar, šta biste bili?

- Arhitekta. Fasciniran sam gradnjom, očaravaju me zgrade.

Imate li ponekad utisak da ste nešto propustili zbog medicine, da li je ostao neki žal?

- Neko je rekao "muzika mi je sve uzela, ali muzika mi je sve i dala". Na to pitanje ne mogu da odgovorim jer i ne znam šta sam propustio, to što je, možda, trebalo da dobijem nisam nikad ni video. Ne znam, recimo, gde su otmeni restorani, izgubim se na Novom Beogradu, ceo dan sam u sali, ne znam šta se novo otvara. Možda i jesam nešto propustio, ali nebrojeno puta sam bio u situaciji kada izađem iz operacione sale dok ceo grad spava, osetim ozon u plućima i pomislim: "Spasao sam čoveka".

Pripadate generaciji koja je radila kad nije bilo gaze, lekova, pogotovo ne skupe dijagnostičke opreme, a opet je iznedrila svetski priznate lekare?

- Znate kako se kaže: vidim daleko zato što stojim na leđima diva. Naša medicina uvek je imala svetski priznate stručnjake, takvi su bili naši profesori: lepi, pametni, dostojanstveni, svi s brkovima. Lekar treba i lepo da izgleda, nije to sramota. Zahvaljujući ljudima koji su ovde osnivali vaskularnu hirurgiju i druge grane medicine, i u vreme balkanskih ratova primenjivali metode, koje mnogo kasnije ni najbogatiji zdravstveni sistemi nisu mogli rutinski da sprovode, bili smo i ostali medicinska sila. Zato nam dolaze, i u privatni sektor, pacijenti iz celog regiona.

Da li ste se ikad pokajali što niste otišli u inostranstvo?

- Ne. Radio sam u dva navrata u Nemačkoj, imao ugovore, i vrlo brzo sam shvatio da u zemlji Srbiji ima nešto filigransko, neka magija. Kada bi postojala mogućnost da se ljudima neki aparat stavi na glavu i izmeri punoća života, ona bi u Srbiji bila ekstremno visoka. Ovde svakodnevno srećete ljude koji nemaju ovo ili ono, ali kažu imam prijatelje, porodicu, decu, imam osećaj da nešto guram, i ta čarolija je neponovljiva na drugim meridijanima.

ADRENALIN I DALjE  "RADI"

Da li vam nedostaje adrenalin Instituta "Dedinje", gde ste bili direktor Klinike za vaskularnu hirurgiju, od kada ste prešli u jedan privatni zdravstveni sistem?

- Napravio sam ovde sebi i više adrenalina. Mislio sam biće mirnije, izbalansirano, neću se baviti administracijom. Izgleda ipak da drugačije i ne može, ili igraš ili ne igraš, ali rasporedio sam snage i više se bavim onim što najbolje znam da radim, a to je da lečim ljude.

NAJVIŠE NAS UBIJA STRES

Zašto se u Srbiji toliko umire od bolesti krvnih sudova i srca, ako kažete da smo kolektivno opijeni životom?

- Dva su razloga ključna, prvi što se ovde stresno živi, mi smo svi u jednoj permanentnoj hroničnoj stresnoj situaciji, borimo se za goli život, sa nepredvidivim problemima, i sve to dugo traje. Kardiovaskularne bolesti zahtevaju ozbiljan pristup, da ti pacijenti imaju standardne mogućnosti da jednom godišnje urade pregled karotida, kardiološki pregled, da onoliko puta koliko treba rade analize i balansiranje nivoa šećera, krvnog pritiska. To je u Srbiji jako teško organizovati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

PIKSI I TADIĆ, LICEM U LICE: Evo šta se desilo na treningu fudbalske reprezentacije Srbije! (VIDEO)