ISTORIJSKI DODATAK -ZABRANE OMEĐENE GENOCIDOM: Neveseli kroki istorije cenzure i primene represivnih mera kod Srba

Srđan Cvetković

18. 08. 2021. u 17:14

OD POČETKA pisane ljudske istorije, od prvih, rečnih civilizacija do danas, vladajući krugovi se oslanjaju na cenzuru kako bi kontrolisali svoje podanike i čuvali svoju moć.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  -ЗАБРАНЕ ОМЕЂЕНЕ ГЕНОЦИДОМ: Невесели кроки историје цензуре и примене репресивних мера код Срба

Lazar Teodorović i Vladimir Ćorović

Kroz istoriju su ta iskustva, koja primenjuju države, crkve i partije, sve više bogaćena, mehanizmi cenzure su usavršavani, poprimala su različite forme, od onih brutalnih do prikrivenih, ogrnutih plaštom ove ili one vrste, u novije vreme i mantrama "kulture sećanja" i "političke korektnosti", koje od pojedinaca i socijalnih grupa zahtevaju da ćute o onome što im se odvija pred očima, da ne vide ono što vide i ne čuju ono što čuju.

Pobunjenici protiv postojećeg poretka, od drevnih vremena do danas, oni najopasniji, proterivani su, bacani lavovima ili u tamnice, trovani, raspinjani na krstu, spaljivani na lomačama, stradali su u montiranim sudskim procesima, terani su u koncentracione logore i ućutkivani na svakojake druge načine.

Ono što se danas dešava na internetu, pokazuje do koje mere su digitalne tehnologije otvorile doskora nezamislivo široko polje u kome se cenzurišu stavovi pojedinaca, društvenih grupa i pokreta otpora protiv ključnih nosilaca moći. Kao naličje te medalje, isti taj internet i drugi digitalni mediji pružaju utočište najluđim manipulacijama, neistinama, lažnim vestima, jednom rečju, postali su neka vrsta "sigurne kuće" za civilizaciju laži.

POSEBNO važno polje interesovanja ova civilizacija smešta u prošlost i nameće obavezu da se o njoj ne piše onako kako se dogodila, nego da se i uz pretnje sudskim progonima, sabija u Prokrustovu postelju u kojoj za istinu nema mesta.

Slično čuvenom vatikanskom "Indeksu zabranjenih knjiga" koji je prvi put štampan 1557, mada je osnova za njegovo donošenje nastala više od 1.000 godina ranije, jer je crkveni sabor u Rimu još 496. objavio popis pod nazivom "Knjige ispravne i neispravne".

Kako je vlast u SFR Jugoslaviji i Srbiji posle 1945. koristila prethodna cenzorska iskustva, kako ih je obogaćivala i kako se borila protiv nepodobnih kritičara, na kojim sve poljima, poštovani čitalac će biti u prilici da sazna iz ovog i narednog broja Istorijskog dodatka. Ove teme - zabrane, cenzura, primena represivnih mera u kulturi i nauci, u štampanim i drugim medijima, odavno privlače pažnju istraživača. Štampan je niz knjiga, na čijim je stranicama oživljen jedan nepoznati ili malo poznati svet, opisan je u njima život koji je izrodio i epizode koje se današnjim, pre svega mladim čitaocima, mogu učiniti skoro neverovatnim, teško pojmljivim, često burlesknim.

KAO PRIMER navodimo činjenicu da je krajem 1980-ih moćna partijska organizacija beogradskih komunista zabranila objavljivanje sabranih dela Slobodana Jovanovića, jednog od nesumnjivo najvećih autoriteta naše pravne nauke. Tokom 1990-ih, uprkos uvođenju parlamentarne demokratije i uprkos tome što nije bilo zabrana, vrhunac represije usledio je u brzometnom, prekršajnom kažnjavanju novinara na osnovu tadašnjeg zakona o javnom informisanju.

Koliko se u ovom domenu malo toga promenilo pokazala je akcija "Sablja", realizovana 2003. u vreme vanrednog stanja zbog ubistva Zorana Đinđića, tokom koje su zabranjeni i likvidirani neki listovi.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Dramatična borba za slobodu štampe

I ZAISTA, knez Miloš Obrenović je ubrzo pošto je prva srpska štamparija - Knjažesko srpska knjigopečatnaja - stavljena u pogon 1. januara 1831, već 1832. propisao "Osnovanija, po koima Knježesko-Srbska kancelarija u Serbii knjige cenzurira". Kako se iz naziva ove uredbe vidi, cenzura se nije ticala novina, pošto ih tada u Srbiji nije ni bilo.

Ne baš slavnom ulogom prvog srpskog cenzora mogao je da se pohvali Lazar Teodorović, ministar pravosuđa i prosvete, koji je osim ovih, na sebe primio i cenzorsku dužnost.

Dimitrije Davidović

Priliku da se iskaže dobio je 1834. pošto su 17. januara te godine u Kragujevcu počele da izlaze "Novine Srbske". NJihov prvi urednik bio je Dimitrije Davidović, knežev sekretar i ličnost od poverenja, zbog čega je Miloš smatrao da ne treba podvrgavati cenzorskom pregledu svaki broj ovog nedeljnog lista, službenog glasila Kneževine Srbije. Promenio je mišljenje zbog jednog teksta o politici Francuske i Engleske prema Porti.

Odbrana Dimitrija Davidovića - da on nije autor spornog članka, nego da ga je preneo iz nekog praškog lista, ali bez napomene gde je izvorno štampan - nije pomogla. Miloš je odmah naredio da se za "Novine Srbske" uvede specijalna cenzura, tako da docnije nijedan broj ovog nedeljnika nije puštan u prodaju bez prethodne cenzure Lazara Teodorovića.

UTEMELJIVAČ srpskog novinarstva, Zemunac Dimitrije Davidović, pisac prvog srpskog Sretenjskog ustava, pao je u veliku nemilost, a šikana nad ovim slobodoumnikom koji je u mladosti studirao medicinu u Pešti i Beču, ali se posvetio politici i novinarstvu, išla je toliko daleko, da mu je čak zaprećeno i skidanjem glave s ramena. Ne čudi da je ubrzo, duboko razočaran, skončao 1838. u Smederevu, u siromaštvu i zaboravljen od svih.

Borba za slobodu štampe u Srbiji bila je dramatična, dugo je važila odredba o cenzuri iz 1841, da bi tek 23. oktobra 1870. na skupštini u Kragujevcu bio usvojen Zakon o štampi, po austrijskom uzoru. To je podrazumevalo strogi, stalni nadzor, suočenje sa zakonskom pretnjom zabrana, kumulativne krivice pisca, urednika, izdavača i štampara. Opasnost da štampanje bude obustavljeno neprekidno je visila nad glavom, rasturanje novina nije bilo moguće pre nego što to odobri policija. Zato je Svetozar Marković upozoravao da "upravo za slobodu štampe nije nužan nikakav zakon" i da "upravo u svima zemljama gde postoji slobodna štampa ne postoji osobit zakon o štampi". Tek će srpski Ustav iz 1888. označiti suštinski prodor, pošto je ovim ustavom, koji je po oceni akademika Jovičića, "na nivou najbolje evropske ustavnosti", vrlo detaljno propisano da je "štampa slobodna".

Vasa Pelagić

POSLE PET godina i neveselih iskustava, gromki glas Vase Pelagića je 1893. tražio: "Za štampu uređuje se samo jedno pravilo, koje važi za sve članove Srbije, a to je ovo: svaki urednik ili vlasnik novina i časopisa mora primiti ispravku ili odbranu i naštampati je na istom mestu u svom listu gde je napad naštampan bio.

Da se ukine svaki zakon koji kažnjava za omalovažavanje i oporočavanje vlade, vlasti itd. Jer zbog toga su bezbrojni nasilnici i sebičnjaci vršili svoj ćef, punili džepove i činili sva moguća nevaljastva i varvarstva nad podvlasnim narodom." Krvava smena srpskih dinastija i donošenje novog ustava 1903, značili su uvod i u izglasavanje novog, liberalnog zakona o štampi januara 1904. godine. Uslediće balkanski ratovi i Veliki rat, jugoslovensko ujedinjenje 1918, a onda i obnovljene borbe za slobodu štampe i protiv cenzure. Jedna od prvih njenih žrtava bila je "Crna knjiga" Vladimira Ćorovića o genocidu nad Srbima u Bosni i Hercegovini u vreme Velikog rata.

Čudnim, ali objašnjivim sticajem, prva knjiga koja je u Jugoslaviji zabranjena posle 1945. bila je takođe knjiga o genocidu, ovoga puta o ustaškom zločinu počinjenom u NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima u koncentracionom logoru Jasenovac. NJen autor bio je preživeli logoraš Đorđe Miliša. Ali, o tome, u sledećem broju Istorijskog dodatka, takođe, posvećenog zabranama i cenzuri.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

DECA IZ LOGORA NDH NOVI SVECI: Mučenici Jastrebarskog u kalendaru SPC