FELJTON - SRPSKI NAROD NIKAD NIJE OSUDIO ATENTAT: Naš narod je morao često da počinje borbu i onda kad je bila bezizgledna

Vasa Čubrilović

18. 02. 2023. u 18:00

KAD se govori o Sarajevskom atentatu postavlja se još jedno zanimljivo pitanje: da li je on odgovarao raspoloženju našeg naroda.

ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОД НИКАД НИЈЕ ОСУДИО АТЕНТАТ: Наш народ је морао често да почиње борбу и онда кад је била безизгледна

Narod je ustao protiv saveza sa fašističkim silama, Foto "Vikipedija"

Je li ga on osuđivao i kad, a kad ga je usvojio kao svoj. Od početka spremanja atentata ni na kraj pameti nam nije bilo da bi naš svet u celini bio protiv njega. Tradicija Kosova i Miloševa ubistva u bitci na tom polju 1389. turskog sultana bila je vrlo živa. Zato se načelno i odobravao atentat kao sredstvo borbe na nosioca vlasti jedne tuđe ugnjetačke sile.” Doista, od prvog dana, pa sve do danas, kad pišem ove redove, nisam naišao na Srbina, bio on školovan čovek ili nepismen seljak, da je izjavljivao ma i malu osudu našu zbog izvršenog dela. Ni onda, kad se Prvi svetski rat razvijao 1915–1916. nepovoljno po nas, Srbija i Crna Gora bile pregažene, nikad i za tih teških godina nisam lično čuo, niti mi je ko pričao da je neko od Srba napadao nas iz Sarajevskog atentata zbog patnji, što ih je u Prvom svetskom ratu podnosio narod.

Ja sam doživeo samo jedan slučaj. U februaru 1916. Jakov Milović na smrt se razboleo u vojnom zatvoru u Melersdorfu. Vojne vlasti u zatvoru po njegovoj želji pozvale su iz Beča pravoslavnog vojnog sveštenika da ga ispovedi. Tom prilikom ovaj sveštenik, po izgledu i govoru kao da je bio odnekle iz Vojvodine, posetio je i nas ostale zatvorenike iz Sarajeva u našim samicama. Posetio je i mene. Razgovarali smo o Jakovu Miloviću zbog koga je i došao u zatvor. Rekao mi je da mu nema spasa; za dan-dva će umreti. Na moje pitanje, je li izjavio kakvu želju, ostavio je kod kuće malu, nezbrinutu decu, odgovorio je na to, da ništa o tim stvarima nije govorio, samo je stalno pitao, šta je sa Srbijom. Je li istina da je propala i okupirana od austriske vojske. Za vreme velike ofanzive nemačke, austriske i bugarske vojske protiv Srbije i Crne Gore koncem 1915. i početkom 1916. godine austriski vojnici na straži stalno su nam dobacivali, kad bi koji grad u Srbiji bio zauzet. Čuo je to bio i Milović, ali nije verovao, zato je i pitao vojnog sveštenika, jer je znao da je Srbin. Ovaj mu je potvrdio i kad je to meni pričao, pogledao me prekorno i dodao: „Eto šta uradiste; upropastiste ceo narod”. To je bilo prvi i poslednji put da mi je jedan Srbin prebacio da smo mi iz Sarajevskog atentata krivi za rat i patnje svog naroda. Ovom popu nisam na to ništa odgovorio, samo sam ga grubo odbio, kad mi je ponudio da se ispovedim i pričestim.

DOCNIJE, kad sam proučavao istoriju naših ustanaka i ratova, posebice u 19. veku, razumeo sam i držanje našeg naroda prema početku Prvog svetskog rata i ulozi Sarajevskog atentata u tom početku. Položaj našeg naroda bio je vekovima tako težak, da je morao često da počinje borbu i onda, kad je bila bezizgledna. Stoga su vrlo često narodne mase u 19. veku, ili grupe smelijih područja ljudi, uz njihov pristanak počeli ustanke – ne utvrđujući uslove uspeha ili neuspeha. Zar posle pokolja knezova u Srbiji u januaru 1804. nisu sami seljaci iz pojedinih sela počeli da ubijaju svoje subaše i pale turske hanove. Karađorđe Petrović i izabran je bio na skupštini u Orašcu za vođu jedne takve na sve spremne pobunjeničke gomile seljaka iz Šumadije, jer je i sam bio spreman za borbu da istraje kako sa dahijama, tako i sa celim turskim carstvom. Snaga s kojom se upustio narod u Srbiji 1804–1813. u borbu sa tim carstvom, najbolje je posvedočila opravdanost početka ustanka 1804. Slično je bilo i u Vojvodini za revolucije 1848. Dok su je nosile mase u proleće 1848. – ona je bila revolucija, čim je pokret prešao u ruke oficira i crkvene hijerarhije, ona će postupno prerasti u habsburšku reakciju. I 1875. vlade u Beogradu i na Cetinju nisu htele pokretanje istočne krize nekim ustankom, jer je međunarodni položaj – sporazum Rusije i Austrije u okviru Trojecarskog saveza, bio nepovoljan za nas. Pa ipak, Aleksa Jakšić, jedan od pokretača ustanka u Hercegovini, kad je Jovan Marinović, pretsednik srpske vlade, odbio da pomaže novi ustanak, poručio je na jug neka počnu, posle će htele – ne htele vlade u Beogradu i Cetinju, pa i ona u Petrogradu morati da za njima idu, htele – ne htele. Tako je počeo ustanak u Hercegovini i Bosni 1878. On je izazvao Istočnu krizu, omogućio ulazak Austrije u Bosnu i Hercegovinu. Na prvi pogled bio je to neuspeh, ali u toj istočnoj krizi 1875–1878. leže koreni ne samo budućeg potpunog našeg oslobođenja od Turaka nego i od Austro-Ugarske monarhije.

ZA VREME Carinskog rata između Srbije i Austro-Ugarske 1906–1911. i aneksione krize oko Bosne i Hercegovine 1909. istoriski izvori opet nedvosmisleno pokazuju da na otpor nisu gurali politički pokreti i Karađorđevići koliko javno mnjenje zemlje. To raspoloženje naroda da se po svaku cenu odupre pritisku vlade iz Beča bila je ona moćna podrška vladama Srbije za organizovanje toga otpora. Slično [su] se razvijali veliki istoriski događaji u vezi sa ulaskom Jugoslavije u Drugi svetski rat 1941.

I opet politički ljudi, što su vodili zemlju 1941, podlegli su pritisku nepovoljnih unutarnjih i spoljnih odnosa u kojim se nalazila, pa su 25. marta potpisali pakt sa nemačkim Rajhom. Objektivno gledano, doista je položaj izolovane, sa svih strana fašističkim vojskama otvorene Jugoslavije bio na prvi pogled beznadežan. Međutim, ogromna većina naroda je bila uverena da je to prolazno. Hitlerova Nemačka ne može dobiti rat. U njega će stupiti i Rusija i Amerika. Nemačka će izgubiti i Drugi svetski rat, kao što je izgubila i Prvi. Ona je bila protivnik stvaranja Jugoslavije. Bila je i ostaće njen protivnik, ma kakav pakt potpisivali sa Hitlerom. On nam je protivnik i nacionalni i ideološki. Sad nas vara. Kad mu se prva prilika pruži i u našu zemlju ući će sa vojskom i bez borbe je okupirati – kako je okupirao i pokorio ostale zemlje jugoistočne i centralne Evrope. Zato bolje odmah dati otpor. To je bila suština parole „Bolje rat – nego pakt”, „Bolje grob – nego rob”. Toj su se filozofiji čudili i nemački generali. Jedan od [njih] rekao je 1941. za nas Srbe da smo „narod sa samoubilačkim nagonima”. Nešto je shvatio, ali nije suštinu shvatio. Nismo narod samoubica, ali dugom i teškom istoriskom iskustvu imamo da zahvalimo saznanju, da na Balkanu koji narod hoće da ima nezavisnost i svoju državu stalno mora da je spreman da sve založi u odbrani te nezavisnosti. Borba za stvaranje te nezavisnosti i njena odbrana, kad se stekne je stvar ne pojedinih ljudi i pokreta, nego celog naroda. Onaj, ko pogodi težnje i stremljenja svoga naroda u odlučnim istoriskim prekretnicama, taj daje ne samo znak za početak borbe nego u osnovi uzevši i njenu taktiku i strategiju.

PREVRAT 27. MARTA

O PREVRATU  27. marta 1941. godine, koji je bio povod za napad Trećeg nemačkog rajha na Jugoslaviju, postoji velika istoriska literatura. Daju se i davala su se razna tumačenja uzroka i posledica toga prevrata i ko je bio njegov glavni nosilac. Mislim da se i ovde desilo kao u često puta navedenim prilikama u našoj istoriji 19. i 20. veka. Dovedeni sticajem nepovoljnih okolnosti u zemlji i u Evropi uopšte tadašnji rukovodioci države sa knezom Pavlom Karađorđevićem na čelu – popustili su pritisku iz Berlina u početku Drugog svetskog rata pobedničkog trećeg nemačkog rajha i pristali da pristupe savezu fašističkih sila.

SUTRA: ZAKASNELO OKUPLjANjE SRBA I BUĐENjE INTELKtUALACA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

Sredozemno more u Egiptu na kakvo niste navikli! 8 dana već od 560€ All Inclusive