ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УНИШТЕНА ИСТИНА О ПРОГОНУ СРБА: Настанaк и нестанак једног документа о Косову и Метохији из 1962. године

Слободан Кљакић

21. 04. 2021. у 13:42

У ПРОШЛОНЕДЕЉНОМ историјском додатку читаоци су упознати са многим детаљима о "Плавој књизи" из 1976, строго поверљивом документу данас увелико заборављеном, којим је покренуто питање уставног статуса Социјалистичке Републике Србије, убрзо после доношења Устава СФРЈ из 1974. године.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УНИШТЕНА ИСТИНА О ПРОГОНУ СРБА: Настанaк и нестанак једног документа о Косову и Метохији из 1962. године

Архива

Започета расправа о "Плавој књизи" је заустављена, а подсећање на такав ток догађаја, враћа нас у још даљу прошлост, у време настанка једног такође строго поверљивог документа из 1962. године, у коме су изнете прецизне чињенице и анализа стања међунационалних односа на Косову и Метохији у оном времену.

За разлику од "Плаве књиге", која се може пронаћи у партијској архивској грађи, документ из 1962. године као да је нетрагом нестао, није га пронашао у партијској или некој другој архиви ниједан од тројице аутора те анализе, Миладин Вилотић, док је писао књигу "Ко је и зашто скривао истину о Косову и Метохији", коју је објавио у ауторском издању 2009. године.

Друго издање, у једнако скромном тиражу, појавило се 2011, али је и оно, као и прво, прошло без одјека у јавности, иако је реч о изузетно вредном сведочењу о односу врхова партијско-државне власти у Југославији и Србији према Косову и Метохији закључно са 17. фебруаром 2008. када је противправно проглашена лажна држава Косово. Прича о поменутом, несталом, можда давно уништеном строго поверљивом партијском документу, почиње на Шестом конгресу Савеза комуниста Југославије, одржаном 1952. године.

Мада је сукоб Југославије и Коминформа био на врхунцу, конгрес је посветио одређену пажњу и питању националних мањина, а 1957. године, пошто мирније околности омогућиле су да се комисије за питања националних мањина оснују при Централном комитету СКЈ, при републичким централним комитетима, као и при Покрајинском комитету СК Војводине. Комисија није основана једино на Косову и Метохији пошто су на тој територији Шиптари, како су тада именовани у партији и у друштву, били већински народ.

Игуман Макарије, Тито и Јованка Броз у Дечанима

УБРЗО, у априлу 1957, одржан је Седми конгрес СКЈ, на коме је донет нови Програм СКЈ, изазвавши због својих демократских одредби огромну пажњу и на Истоку и на Западу света подељеног "гвозденом завесом".

Захваљујући томе, некако је остао у сенци став Седмог конгреса да СКЈ прецизније дефинише политику према националним мањинама, чему је допринело и посебно саветовање Извршног комитета ЦК СКЈ, организовано непосредно по окончању Конгреса. Комисије за националне мањине су сачиниле детаљне анализе у партијским организацијама које делују у подручјима насељеним националним мањинама, одржана су и саветовања у републичким централним комитетима, сачињен је исцрпан елаборат о ком је расправљано на проширеном саветовању о националним мањинама, у организацији Извршног комитета ЦК СКЈ.

СВЕДОЦИ ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ

КОМИСИЈА ,,Модалитети притиска су били бројни - сведочи Вилотић - многоструки, неприкривени и брутални, као што су: убиства, физички напади на децу и одрасле, каменовање кућа, силовања, паљење, сеча воћњака, загађење бунара, сеча струје и свакодневно психолошко узнемиравање. Сви ови насилни испади вршени су систематски са циљем етничког освајања насеља и простора и присиљавања Срба да се иселе са КиМ, а других неалбанских етничких група (Турака) да се изјасне као Албанци. Тако примењивано насиље постигло је жељени циљ - Срби су се под тим притиском почели исељавати у Србију. Сазнањима о суровости коју су Шиптари спроводили над Србима били су затечени и чланови Извршног комитета ЦК Србије и партијска екипа."КОМИСИЈА за националне мањине основана при ЦК СК Србије имала је двадесетак чланова, представника установа чија делатност има значајног удела у остваривању права националних мањина. У Комисији су били заступљени: Секретаријат за унутрашње послове Србије (помоћник секретара Срећко Милошевић), Секретаријат за иностране послове (начелник за источне земље Вељко Милатовић), Секретаријат за просвету и културу (помоћником секретра Никола Вученов), директор Завода за издавање уџбеника (Дојчило Митровић), директор Завода за јавну управу (Жика Ерчић), директор Завода за статистику (Андра Стокић), директор Економског института Србије (Душан Бјелогрлић), директор Радио Београда (Душан Поповић), директор часописа „Међународна политика (Мило Мијовић), директор Фонда за развој масовне културе (Стеван Мајсторовић), председник Комисије за нациоиалне мањине Војводине (Стојан Замуровић), представник Покрајинског Комитета Космета (Синан Хасани) и представник бугарске мањине Тодор Славински. Председник комисије био је Василије Смајевић а секрегар Миладин Вилотић.

Елаборат је указао на то да питање националних мањина почиње да оптерећује унутрашњи политички живот, да се рефлектује на пољу образовања и културе, као и у привреди, поготово на Косову и Метохији, где су јасно испољавани и проблеми безбедносне нарави. Зато су 1959. донети закључци Извршног комитета ЦК СКЈ који одређују правац даљих партијских активности у овом домену. Занимљиво је да су ти закључци остали непознати широј јавности, пошто је тај документ објављен тек 28. јуна 1962. године, и то једино на страницама партијског гласила ,,Комунист".

Према тврђењу Миладина Вилотића, ови закључци су имали далекосежне последице, због проблема искрслих у примени начела о пропорционалној заступљености припадника националних мањина у запошљавању, привреди и представничким органима. Поготово на Космету, у многим срединама није било квалификованих, стручних кадрова из редова националних мањина, а осим тога, шиптарска национална мањина чинила је већину становништва на Космету, економски, привредно, друштвено-културно и просветно најзаосталијем делу Југославије.

У ТАКВИМ околностима објективно није могао да се примени принцип пропорционалне националне заступљености, али је покренут талас све масовнијег уласка Шиптара у органе власти, полицију и политичке организације, а онда и у привреду. Несумњиво координирано деловање шиптарских сепаратиста отворило је пут за притиске на српске и црногорске кадрове, стварани су услови који их терају да напусте послове на којима су били ангажовани.

Инсистирање партијског руководства Космета на примени закључака преко ноћи, ,,било је погубно и није било случајно", сведочи Вилотић: "Једини критеријум за успостављање пропорционалне заступљености била је национална припадност", ,,вршена је замена са припадницима шиптарске националности, нестручним, неспособнијим и недораслим за одговарајућа места", "замењивани су Срби, чак и успешни стручни кадрови", "а замене су посебно негативно утицале иа међунационалне односе", пошто су "замењени стручњаци Срби напуштали КиМ и исељавали се са породицама".

Милиција растерује демонстранте у Приштини

"Изменом кадровске структуре по националном критеријуму у привреди и непривреди а посебно у управи, судству, унутрашњим пословима, инспекцијским службама, друштвено-политичким организацијама, посебно партијским комитетима СК, остварила се етничка превласт Шиптара и превасходни утицај сепаратиста. У институцијама, српско становништво све теже остварује своја права.

Њихове жалбе се све мање уважавају или на њих не стижу одговори - они постају грађани другог реда - остају без заштите у институцијама политичких организација, посебно партијских организација и органа власти. Тада је извршена масовна инфилтрација сепаратиста у све поре друштва, у руководства Савеза комуниста, структуре власти, управу, политичке и радне организације. Посебна пажња сепаратиста при томе била је посвећена измени националне структуре у државној безбедности, милицији, инспекцијским службама, правосуђу и другим органима власти."

"Симптоматично је било откриће - наставља Миладин Вилотић - да се први случајеви отвореног етничког прогона и исељавања колониста који су насељени после Првог светског рата појављују у граничном појасу дуж албанске границе, посебно Ђаковице. То су биле индикативне појаве и указивале су да постоје смишљене и организоване сепаратистичке намере - очистити гранични појас према Албанији. Држава није ништа предузела да се овај јасан и очигледан циљ сепаратиста спречи у самом зачетку."

КОМИСИЈА за националне мањине је о таквом стању информисала Извршни комитет ЦК СК Србије о сазнањима са терена, али је руководство са Космета тврдило да ови проблеми не постоје", „да су међунационални односи сношљивији“, да је исељавање природна економска појава", а да притисци и појединачни случајеви и ексцеси не заслужују посебну пажњу". Није, међутим, реч само о политичком руководству Космета.

Пошто је информација Комисије стигла у Извршни комитет ЦК СК Србије, огласио се Душан Петровић Шане, члан овог форума, чије реаговање заслужује пажњу", сведочи Вилотић и наводи и да Петровића не занима проблем насилног исељавања Срба које почиње, ни зашто се оно дешава баш у граничном појасу ђаковичке општине, већ сматра да је Комисија превише црно и поједностављено приказала стање на КиМ". Када је дошао код Миладина Вилотића у канцеларију и саопштио му ту оцену, Шане Петровић је прокоментарисао за Васу Смајевића да је као ранији генерал ,,вероватно оптерећен тврдим ставовима", док је Вилотићу поручио: ,,А и ти, можда то посматраш удбовским очима".

,,Кадровска решења у којима су спајани људи са војним и полицијским искуством била су одраз политике тадашњег руководства и дуго су представљала предност - али више не. Сада се изражава сумњичавост у наведене институције, а то ће убрзо бити потврђено - најављује се нова политика", констатује Вилотић, који је управо бранио став да информација изражава право стање на Космету. Остао је упоран и Шане Петровић, па је Извршни комитет ЦК СК Србије одлучио да се у покрајину упути партијски тим који ће утврдити истину.

Како је то изгледало сведочи Миладин Вилотић: Група од 25-30 чланова партијске екипе на челу са Дражом Марковићем, чланом Извршног комитета ЦК СКС, отпутовала је на КиМ специјалним возом, који је у станици Косово Поље три дана чекао повратак екипе. У Обласном комитету су након упознавања с циљем доласка одређене екипе за сваку општину. У екипама су била по два члана из групе ЦК и по један члан Обласног комитета.

У СВИМ општинама за три дана боравка одржано је више састанака у општинским комитетима и другим политичким организацијама, у органима власти и радним организацијама. На свим скуповима тема је била исељавање Срба. У почетку су се на тим састанцима осећали устручавање и напетост, суздржаност да се о томе говори. Но, када је та почетна атмосфера страха попустила, почело је изношење бројних примера чиме се све служило у насилним притисцима за исељавање.

Изношени су конкретни примери и именоване бројне породице које су се под притиском иселиле. Оцене су биле углавном исте - да тај процес траје и да поприма забрињавајуће размере а да се ништа не предузима да се то спречи.

Учесници ове, својеврсне партијске инспекције, били су и Дража Марковић, председник Идеолошке комисије ЦК Србије, Вукоје Булатовић, секретар Идеолошке комисије, Василије Смајевић, председник, Миладин Вилотић, секретар Комисије за националне мањине, Данило Пурић. дирекгор ,,Политике" и члан Идеолошке комисије, Милан Вукос, Брана Мирковић Пуша, председник Привредног већа Скупштине Србије, Чеда Милошевић, председник Привредног суда, Мухарем Первић, који је радио у Идеолошкој комисији и други.

Резултати партијске истраге су били поражавајући, ,,невероватни по размерама, по бруталности и примени силе и притисака, економских и психолошких", а истоветни у свим општинама. После тродневног обиласка општина одржан је састанак свих чланова партијске екипе са Покрајинским комитетом Космета, чији су чланови потанко упознати са увидима инспекције, што је за њих било ,,очито разочаравајуће" пошто су резултати били супротни њиховим дотадашњим тврдњама.

Ремзи Кољгеци, Каћуша Јашари, Азем Власи и Кољ Широка

ПО ПОВРАТКУ у Београд истражног партијског тима, одмах је одржан нови састанак у згради ЦК Србије која се налазила на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, у згради данашњег Музеја историје Југославије. У сали за састанке на другом спрату овог здања, за истим столом су се нашли чланови партијске екипе која се вратила са Космета, сви чланови Комисије за националне мањине и чланови Комисије за идејнополитички рад, њих укупно око осамдесет. Председавао је Дража Марковић.

Реферисано је о стању у свакој косметској општини, изношени су бројни конкретни примери суровог насиља које су Шиптари вршили над Србима". На основу свих тих увида, као и расправе вођене на овом скупу, закључено је да се уз коришћење стенографских белешки сачини јединствени извештај који ће бити достављен Извршном комитету ЦК СК Србије. За писање тог извештаја задужени су Данило Пурић, Василије Смајевић и Миладин Вилотић.

ТАЈНОСТ УМЕСТО ЈАВНОСТИ

УМЕСТО да се Партија и шира јавност на прави начин упознају са овим извештајем и алармантним налазима - сведочи Миладин Вилотић - одлучено је да то сазна још само двадесетак чланова Централног комитета тако што су позивани да извештај прочитају у просторијама Централног комитета Србије. Већини чланова ЦК тај извештај је био непознат и недоступан. Колико је тај документ био обавијен велом тајне показује и то да није стигао ни до Драгог Стаменковића, тада председника Синдиката Србије, а касније и председника Владе Србије. У време XIV седнице 1968. године, за њега нису знали ни Добрица Ћосић и Јован Марјановић, али су знали бројни чланови ЦК који су непосредно учествовали у партијској екипи на Космету и на скупу који је поводом тога одржан у ЦК, као и цео Извршни комитет."

Завршни извештај имао је око 80 страна и статус тајног, строго поверљивог материјала. Због тога је куцан ван дактилографског бироа, у канцеларији Комисије з националне мањине. ,,Прекуцавала га је Дана Момчиловић", сведочи Вилотић. Одлука о тајном статусу документа, резултирала је из процене да би изношење проблема исељавања у јавност било ,,политички ризично", да би то било ,,изједначавано са 'српским национализмом', као једним од акутних проблема у том периоду". Ипак, ,,у кулоарима се знало да је Комисија за националне мањине покренула питање проблема исељавања Срба са КиМ и исход се ишчекивао с интересовањем. Колико је ризично и озбиљно било покренути расправу о проблему исељавања јасно је из тога што су нам говорили: 'Бићете пуковници или покојници.' Све је било прекривено велом тајне", открива у својој књизи Миладин Вилотић.

НУМЕРИСАНЕ копије строго поверљивог извештаја су достављене само члановима Извршног комитета, који су били у обавези да прочитани примерак врате комисији. Извештај је у целости прихваћен, а из њега је било јасно да је Покрајински комитет обмањивао републичко руководство и лажно приказао стање на Космету. Зато је Покрајинском комитету наложено да се у свакој општини предузму одговарајуће мере за елеминисање свих врста притисака, да заустави исељавање, али је то у Приштини примљено невољно.

,,Српски живаљ је охрабрен, поверовао је да ће држава коначно спречити насиље Шиптара и омогућити му нормалан живот. Шиптари су, заплашени могућим санкцијама застали, зауставили насиље - привремено."

,,Неуспех предузетих мера за заштиту српског и неалбанског становништва од систематски спровођеног терора шиптарске односно албанске националне мањине не треба приписати само упорности албанских националиста у остваривању сепаратистичких циљева, већ исто тако опортунизму политичког врха Србије, који није истрајао на својим закључцима, као и неблаговременом предузимању законских мера на које свака држава има право у сузбијању терора. ЦК Србије је затирао претходна сазнања и прикривао истину да је претходни Извршни комитет ЦК СК Србије осудио насилно исељавање и наложио Покрајинском комитету да то спречи. Извештај о исељавању означен је као 'строго поверљив' материјал, доступан само уском кругу одабраних. Већина чланова ЦК за тај извештај није ни знала, као ни за налог покрајинском руководству да се исељавање заустави. Да ли је то био компромис у већ нејединственом руководству Србије или само уступак 'другачијем мишљењу'? О томе је постојала обимна документација, стенографске белешке, а извештаји су по свему судећи нестали или били уништени и остали партијској јавности непознати. Остали су, међутим, у сећању уског круга људи који су с тим били непосредно упознати, чланова Извршног комитета и одабраних чланова Централног комитета, али су они о томе ћутали и у каснијем периоду су прихватили нову политику и иступали са позиција IV пленума и XIV седнице, стављајући у заборав претходне године, чувајући стечене позиције. То је свакако један од разлога што се о том периоду затиру трагови и што су ти извештаји и документација нестали, а покушаји да се о томе говори су санкционисани. Очито је да настаје заокрет у политици и према дешавањима на КиМ. Неки други проблеми, 'српски национализам' и технократизам, доспевају у центар пажње", закључује Миладин Вилотић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)